Delo

44 Д Е Л 0 распећа: капе и качкете лете с глава. На друму се диже жућкаста прашина, јер је дан сух и леп. С обе стране жито шуми тешким влаћем и повија се под ветрићем који овда онда пирне. У плавом ваздуху лебде шеве и свака цвркуће без престанка. Станица! — Гомила још већа. Ту су већ војници из Велике Кривде, Мале Кривде, из Вивлашчињаца, из Њедоље, Мизерова. Мување, жагор, збрка! Станични су зидови облепљени прогласима. Рат је „у име Бога и Отаџбине“. Народна ће војска да иде да брани своје загрожене породице, жене, децу, куће и имања. Види се да су се Французи нарочито окомили на Погненбин, на Малу Кривду, Велику Кривду, на Вивлашчињце, Њедољу и Мизерово. Тако се бар чини онима што читају прогласе. У чекаоници дим из лула пресићава ваздух и заклања прогласе. У вреви се тешко споразумети, свн иду, лармају, вичу. На перону се чује немачка команда, чије оштре речи звоне кратко, сурово, заповеднички. Разлеже се звоно; писак! Издалека се чује силовити дах локомотиве. Све ближе, јасније. Ово изгледа да се примиче рат. Друго звоно! Језа подузима свакога. Нека жена почиње да виче: „Јадоме! Јадоме!“ Сигурно виче свога Адама, али жене прихватају реч и вичу: „Јадон! (Иду!). Неки глас јачи од осталих додаје: „Французи иду“, и док длан о длан паника обузима не само жене, него и будуће јунаке од Седана. Гомила се заљуља. Међутим воз стаје пред станицом. На свима су прозорима капе са црвеним шпритима, и мундири. Види се да има војске као мрави. На вагонима за угаљ црне се дугачке топовске цеви; над откривеним вагонима јежи се шума бајонета. Очевидно је војницима наређено да певају, јер цео воз дршће од силних мушких гласова. Нека сила и моћ бије од овога воза чији се крај не види. На перону почињу да уређују војнике. Ко може, још се прашта. Бартек размахну ручердама, као крилима од ветрењаче, очи избечи: — Но. Магдо, с Богом остај! — Ој! Мој јадни човече! — Више ме нећеш видети! — Шта знам! — Нека те мајка Божја чува и брани... — С Богом! Чувај кућу. Жена га загрлп, плачући.