Delo

62 Д Е Л 0 покоравао дисциплини, као и пре, и свагда је био неустрашив, као човек који не зна за опасност. Ова неустрашивост није више долазила као у прво време, од љутине. Сад јој је извор био војничка извежбаност и поуздање у себе. Уз то је његова дивска снага издржавала све напоре, маршеве и неугодности. Око њега су пропадали људи. Он једини није се мењао, само је постајао све дивљији и све немилостивији пруски најамник. Сад је он Французе не само тукао, но их је почео и мрзети. А изменили су му се и остали појмови. Постао је војник — родољуб и слепо је обожавао своје старешине. У другом писму Магди писао је: „Војтек је прекинут преко половине, али за то и јесте рат, разумеш ли? А а он је био будала јер је говорио да су Французи Немци, а Немци, то су наши“. Магда у одговору на оба писма изгрди га као никога: „Најљубезнији Бартече — писала је — пред олтаром ми привенчани! Да Бог да те Господ покарао. Ти си будала, безбожниче, кад католички народ у друштву са псима убијаш. Ни то не разумеш да су ти лутеранцн, и ти католик им помажеш. Ваволео си рат, дроњо, јер можеш ништа да не радиш, само да се бијеш, пијеш, и друге да грдиш, и да не постиш и цркве да палиш. А дабогда тебе у паклу пекли што се још тиме и хвалиш и што ни према старима ни нрема децп немаш милости. Сећај се, овну, шта је у светим књигама златним словима писано за пољски народ од почетка света до страшнога суда, у који дан Бог неће за таке несреће имати милости, и иоправи се, Турчине један, да ти не расцопам ту твоју главурду. Шаљем ти пет талира, ма да ја овамо оскудевам, јер не могу да ностигнем, и имање пропада. Грлим те, најљубазнијн Бартече. Магда“ Ове су придике на Бартска учиниле слаб утисак. „Жена не зна шта је служба, мислио је, а овамо се плеће!“ И ратовао је као и пре Одликовао се скоро у сваком боју, те је најзад на њега пао поглед још достојнији од Штајнмецовог. На послетку, кад су десетковани познањски пукови послани натраг у Немачку, онје, по савету подофицира, поднео „рекламацију“, и остао. С тога се нашао под Паризом. Сад су му писма била пуна презирања према Французима. „У свакој ти битци стружу као зечеви“, писао је Магди. А писао је нстпну! Него му се опсада није баш свиђела. Под Паризом је требало по чнтаве дане лежати у рововима и слушати грм-