Delo

90 Д Е Л 0 те чак једном приликом своје заузимање за слободу и „за милосрђе према палима“ назива, као што смо горе видели — „лнбералним трабуњањем“. Но песник се тако одричући и осуђујући изражавао о либерализму своје младићске поезије не само 1823 год., кад је написао споменуто писмо А. И. Тургењеву и песму „Изиђе сејач да сеје своје семе“, но је он тако о својој политичкрј поезији мислио чак и тада, кад се њоме у „Споменику“ хвалио! То нам сведоче два значајпа пропзвода песникова, написана исте (1836) године, када и „Споменик“. Ту мислим песму „Ја не марим много за народна права“ и чланак о радикалном писцу Радишчеву, једном од првих бораца за народне слободе, којим се Пушкин у доба свога радикализма одушевљавао, а којега сада омаловажава, прави смешним н осуђује. У песми „Ја не марим много зашародна права...“ песник вели да неће да чује ни за каква народна права — њему је свеједно: завнсио од власти, или од народа; о тежњи друштва за слободом речи и штампе, за народним представнпштвом Пушкин вели да су то све празне речи н додаје: „ником никаква рачуна не полагати; самом себи служити и угађати... то је (за мене) срећа, то су права!“ У свом чланку о слободоумном Радншчеву, који се (1790) усудио нападати апсолутизам и захтевати укидање установе ропства у Русији — Пушкин се одриче свог ранијег лепог мишљења о том заслужном борцу за народну и друштвену слободу, и знамениту књнгу његову („Пут из Петрограда у Москву“) назива непаметном и штетном. Једном речи: у времену, кад је Пушкин у свом „Споменику“ говорио да његова поезија служи и не чисто уметничким, но и социјалним, политичким сврхама, Пушкин је у самој ствари радио сасвим друкчије он нпје пристајао да своје поетско стварање ставља у службу никаквим обзирима, који не би били строго уметничке природе, као што се то јасно види из духа и правца, који су јасно избијалп на видик из његове целокупне тадашње песничке делатности.1 Ако смо дакле ради да знамо шта је сам Пушкин мислио В 1 У том погледу видп, мећу осталима, ове саставе: Песник (1827), Простота (1828), Песнпку (1830), Јесен (1830), Тврдпца-вптез (1830), Моцарт и Салпјерп (1830;, Камепп гост (1830), Ја сам овде, Пнезпла (1830), Пред Шпањолком благородном (1830), Клеветнпцпма Русије п Бородински празнпк (1831), Народне скаске (1831—1833), Анџело (1833), Ппкова дама (1834), Египатске ноћн (1835), Ја не марим много за народна права (1836) птд. птд.