Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 115 да буде срећан, али је у исто време осетио да је он ту срећу сам самовољно погазио, да је унео у чисту атмосферу домаћу клицу квара и зла и да он без права станује под тим кровом. XVII Око среднне септембра дани настадоше тако хладни, да се Полањецки преселише из Бучинка у свој градски стан. Полањецки га је због тога проветрио и украсио цвећем. Истина му се учинило да је изгубио право да је воли, али је он у самој ствари изгубио био ону некадању слободу према њој; али је у место тога, или баш и због тога постао према њој много нежнији и пажљивији. Право на вољење нити ко даје, нити га ко може одузети. Има друго нешто а то је: човек, кад поклизне, у присуству честите душе се увек осећа неугодно. Онда га воли некако понизно и свој осећај не сме да назове правим именом. Што је Полањецки одиста изгубио: то је веру у себе сама, своју енергију н ону нецеремонијалност у опхођењу са женом. Сад је каткад његово понашање према њој било тако као да је она још госпођица Плавицкова, а он партија која још не зна хоће ли је добити. Али то његово непоуздање прелазило је по који пут у хладноћу. Најзад њихови односи и поред веће пажње и старања Полањецкога отуђиваху их све више једно од другога. „Немам права“, па то ти је, говорио је сам са собом Полањецки кад год би му срце живље закуцало. II Марина најзад опази да они сад жпве некако друкчије него пређе, али је тумачила то разним узроцима. Прво у дому су имали гостију, при којима, хтели не хтели, морали су ограннчити слободу опхођења међу собом. После је дошла ова несрећа са Завиловскнм, што је Полањецког могло јако дирнути и његове мнсли одвести на другу страну, аонајевећ навикла на честе промене „Стахове“, те је престала и пазити на њих; као што је то пређе чинила. После многих часова сумње и размишљања дошла је била најзад до убеђења да у почетку, док се нарави не углачају и пзједначе, такве промене су природна ствар, али и прелазна. Њој је за откриће ове истине помогло паметно разлагање го8 *