Delo

82 Д Е Л 0 чешће сретати са сличним појавама у Пушкиновим творевинама. Појава онако тихе, безбрижне и веселе, скроз и скроз естетичке слике у последњим редовима песме, која треба да је одјек на страшну погибију нлеменитих бораца за човечанска права, није ништа друго, до „профанисање жалосних политпчких прилика руских“ као што једном, у слпчној нрилици, рече Гљеб Успенски. Друговп песниковн повешанп или у Сибир протерани; сви покушаји, да народ и друштво дође до каквог-таквог начина пристојног друштвеног и државног живота, пропадају, а песник са неком пријатном, естетичном тугом прича како је он, „тајанствени певач избачен од буре на обалу, пева химне и своју влажну ризу суши на сунцу, под стеном“. Осим чисто естетичког ефекта ништа се друго не може уочити о овој песми ни после најдетаљније анализе. И тако је песник обрађивао не само она градива, где је морао да води рачуна о обзирима књижевне цензуре, но и онде, где је у том погледу могао битн потпуно слободан. Погледајмо само како је песннк у песмотвору „Узалуд бежим ја ка сионским висинама“ обрадио своје градиво, узето из етичке области живота. Та мала песмица, испевана у епиграматском облику, гласи: „Узалуд бежим ја ка сионским висинама: крвожеднн грех јур.и за мном и гони ме узастопце. Тако, потресајућп пустињу својим јаросним урликом, разбацујући шапом прашину, потресујући своју гриву и загњуривши прашњаве ноздрве у буави песак, гладнн лав јури за мирисним трагом јеленовим“. У тој маленој али врло карактерној песмп Пушкиновој видимо како је песник моралном елементу, који га је и побудио на певање, посветио свега два прва стиха, а сву своју пажњу поклонио споредном, објашњавајућем, стилистичком, чисто уметннчком делу песме. Естетичком, уметничком делу ове, по својој природи етичке, мисаоне песме, посвећене су читаве две трећине текста, не говорећи о том, да већ и у првој трећини песме (у прва два стиха) налазимо тако јарку песнпчку фигуру („грех крвожедни гони ме узастопце“), да иста обраћа на себе сву нашу пажњу, која би, према етичкој природи ове песме, треба да је усредсређена на етпчком моменту исте. Та мала песма је (као и позната „Последњи облаче стишане буре‘а) управо типска за начин, којим је Пушкин обра11 Впдп ппшчев „Песнпчкп Зборнпк", стр. 134.