Delo

ПУШКИН И РУСКИ ПЕСНИЧКИ РЕАЛИЗАМ 85 дивна глава твоја мнром је мирисала, а беле ти се груди под жутим бисерјем румениле и тихо подрхтавале.. Као што сам напред рекао, такав портрет виле песникове веома нас подсећа на епикурејско-анакреонтску музу Державила, Богдановића и Баћушкова, но исти није ни најмање налик на скромну, патничку и забринуту музу епохе, која се јавиланепосредно после делатности Пушкинове. Песнички програм, који Пушкин наговештава у горњим песмама и који ће он подробно нацртати у многим другима, о којима ће у доцнијем излагању бити реч, нагнао је једног од најглавнијих представника руског песничког реализма, Њекрасова, да и сам испева песму са називом „Муза“, у којој он, тако рећи, у име чнтаве лирпке и литературе руске протестује протнв таког обличја руске песнпчке виле. „Не, — вели Њекрасов, —ја не знам да сам кад над собом чуо умилну песму дивне, милогласне музе! У небеској лепоти, нечујно као дух, слетајући са висине, она није мој детињски слух учила чаробној хармонији, нити је крај моје колевке оставила своју свпралу...1 Не, него ме рано сташе притискивати окови друге, немиле и невољене музе — тужне сапутнице тужних сиротана, који су рођени да се муче, да се пате, да вуку окове — оне музе, што плаче, тугује и пати, која је увек свега жељна те понижено проси, којој је злато једини кумир.... Она ми је певала — и њен је прости напев био пун туге и вечног нарицања.. .1 2 У једној песми, коју је Пушкин спевао шест година доцније но оба поменута песмотвора о природи своје музе и која носи назив ,,Г1есник“3), Пушкин опет обрађује питање о суштпни и задатцима поезије и налази да је удаљавање песника од обичног, свакидашњег живота сасвим природна, оправдана појава. Он вели и у тој песми да јепесник, догод га „Аполон не позове на свештено жртвовање“, малодушно утонуо у пословима ибригама овогасвета. Но чим се поклпч бога дотакне његова слуха, душа се песни1 У једној од горе поменутих песама Пушкинових, нг чију садржину Њекрасов овом својом песмом одговара, налазе се ови стиховп: „Ти си, — велп Пушкин музи, — љуљајући моју колевку, опчарала мој младп слух својим напевпма п оставила сп у мојим пеленама свпралу, коју си сама опчарала!" („Наперсница волшебнои старпнвГћ) 2 Полн. собр. стпхотв. Н. А. Некрасова. 3. изд. Спб. 1884. стр. 20. 3 Позгб (1827).