Delo

86 Д Е Л 0 кова буди као пробуђени орао. Но за време службе Аполону, за време песничког надахнућа и стварања, песник се, како мисли Пушкин, не бави свакидашњим животом. Њему је досадно у забавама овога света, он се клони људских састанака; он своју поноситу главу не сагибапред народним кумиром; суров и дивљачан, пун звукова и занет, он бежи на обале пустињских таласа, у дубраве, чији се шумор на далеко разлеже... Исту ту мисао, по којој је песништво нешто одвојено, п различито од „сујетног света“, од „људских зборпшта“ и од „забава овога света — развија Пушкнн још у неким својим песмотворима, који су испевани у разна доба његова живота. Одмах идуће године, 1828-ме, публикује Пушкин своју познату песму „Простота“, која се с пуним нравом може сматрати као песникова књижевна вероисповест и која је стога постала важан докуменат у историји руске песничке књижевности. Та значајна песма Пушкинова гласи: „Песник немарном руком удараше у надахнуту лиру. Он певаше — а хладни надувени и непосвећенн народ стајаше око њега и бесмислено га слушаше. И говораше тупа простота: „Што он тако складно пева? Пленећи узалуд наш слух, каквом пас циљу води? 0 чем пева? Иему нас учи? Што ли нам срца узнемирује и мучи, као какав ћудљиви чаробник? Као ветар мује песма слободна, ал је за то као ветар и бесплодна: која нам је корист од ње?“ ПЕСНИК Ћути, бесмислени народе, надничару, робе невоље и брига! Досадно ми је твоје дрско гунђање. Ти си црв земље, а не син небеса: ти би увек само користи — ти и белведерски кип по тежини оцењујеш. Ти у њему користи, користи не видиш. Али је тај мрамор — бог!... Па шта онда? Кухињски је лонац теби милији: ти у њему јело себи куваш. ПРОСТОТА Не, ако си ти избраник небеса, ти, божји посланиче, треба свој дар да употребљаваш на наше добро: треба да исправљаш срца своје сабраће. Ми смо малодушни, ми смо злобни, бестидни, зли, неблагодарни; ми смо срцем хладни