Delo

бунцање", а у једној својој песми, коју је оних дана спевао и коју цитира у истом писму, говори песник о учествовању поезије у потребама народним у таком смислу, који нас веома подсећа на мисли исказане у „Простоти“. Песма има пред својим почетком мото из св. писма: „Изиђе сејач да сеје“, а садржина јој је овака: „Пустињски сејач слободе, ја сам изашао рано, пре сунца, те сам руком чистом и безгрешном бацао у порабоћене бразде семе живота, — но само сам узалуд изгубио време, труд и благе помисли... Пасите и даље мирни народи, вас не пробуди поклич части! Нашто стадима даровн слободе? Њих треба бити или стрићи, њихова је баштина, с колена на колено — јарам с прапорцима и бич“. И тако је Пушкин говорио, писао и певао не само пре своје вероисповести изнесене у „Простоти“ (1828), но и после ње. У познатом сонету „Позту“ (1830) даје он својим друговима по позиву овај савет: „Тисицар: живи сам за се. Путем слободним иди, камо те вуче слободни ум, усавршавајући плодове омиљених ти мисли“. Да се те „омиљене мисли“ не односе на потребе времена, држим да је довољно јасно после свега, што је горе речено. Но излагање, које следује, потврдиће то још боље. У II глави недовршене приповетке Пушкинове „Египатске ноћи“ (која је написана 1835, у времену намерног чистог естетнсања) читамо оваке погледе на питање које нас овде занима: „песник сам бира предмете за своје песме; гомила т. ј. (читалачка публика, народ, друштво) нема права управљати његовим надахнућем“. Иста се мисао поиавља и у песми „Ја не марим много за народна права“ („Не дорого цћнго н народнвш права“). У истој читамо овакав поглед Пушкинов на односе песникове према жнвоту, који га окружује: „.... Никоме на свету не полагати рачуна; само себи самом служити и угађати;... скитати се по својој драгој вољи тамо, амо, дивећи се божанственим лепотама, и пред творевинама уметности и надахнућа немо тонути у слатком усхићењу. То је срећа, то су права!“ Песннк, чији живот и производи немају никакве везе са окружујућим га животом, чцја је поезија ближа небу но земљи, чији живот представља противност и одрицање свега земнога