Delo

302 Д Е Л 0 у мојим очима као пијан. II како је био далеко од мене он, тај свет! II како сам се осећао усамљен под том маском! На послетку ме оставпше на миру. С гневом и страхом, са злобом и нежношћу погледах је и рекох: — То сам ја! Густе трепавице полако н са чуђењем се днгоше, читав сноп црнпх светлости сину на ме — н смех, звонак, весео п јасан, као пролетње сунце, одговори ми. — Да, то сам ја. То сам ја! — тврдио сам смешећи се вашто нисте данас дошли? Али се она смејала. Весело смејала. — Тако сам се намучио. Тако ме је болело срце, — с молбом сам тражио одговора. Али се она смејала. Црни блесак очију њених угасно се, и све се више разгревао осмејак. То је било сунце, али сунце што сажиже, нештедљиво, страшно. — Шта је вама? — Јесте лн то ви? — проговори она, уздржавајући се. Како сте смешни!... Рамена ми се слегоше, глава клону, и колико је само бнло очајања у мојој пози. II док је она, с осмејком што се губио на лицу, гледала на младе веселе парове што су мимо нас пролазили, ја сам говорио: — Срамота је смејати се! Зар испод моје смешне маске не осећате живо лице, које страда— за бога, једино зато да вас видим, обукао сам је! Ви сте мн пружили наде на вашу љубав и тако је брзо, тако страшно отимате. Зашто нисте дошли? Као да је стајао одговор на љупким уснама, што су се смешкале, она се окрете брзо к мени и — обузе је страховнт смех. Једва дишући, готово плачући, покривајући лице чипканом марамом, она једва проговори: — Погледајте... се. Натраг у огледало... Ох, какав сте... Мрднувши обрвама, стиснувши од бола зубе, са побледелим лицем, из кога је истекла сва крв, погледах у огледало — на мене .је гледала идиотскн — мирна, пепоколебљиво равнодушна физиономија. II ја, ја се засмејах. II са још непресталим смехом, него већ са дрхтањем гнева, што се дизао са безумљем очајања, ја проговорпх, готово викнух: — Ви се ипак не морате смејати! II кад се она умирила, почех јој тнхо да говорнм о својој љубави. II ннкада нпсам говорно тако лепо, зато што ннкад