Delo

НИСЛЦ II ЧИТАЛАЦ 307 патње, да му помогне стати на ноге. У маси књижевних производа одговор иа такве захтеве тешко је наћи. Држим да се нећу преварити кад кажем, да свуколику пређашњу н садашњу књижевност свих народа и свнх времена можемо распоредити у три групе. Једии су пронзводи внше или мање живе и објектнвне слпке стварности. У њима писац, према своме дару, мирно прича шта је видео, запазио, носматрао и задржава се већином око рана друштвенога живота, јер су оне — обичне појаве. Типскп је пнсац ове врсте Зола са серијом романа „Макар Ругон“, код Руса П. Боборикин, који се одзива на све утиске свога времеиа. Сам Зола овако одређује пишчев задатак: „Романсијер се мора држати факата, строгог нроучавања природе. Ои себе оставља у засенку, своја узбуђења чува за себе, и просто на просто излаже оно што је видео. Романсијер који се па порок љутн н врлнни пљеска, чини штету онњм документима, којаје прикупио. Његово дело губи у снази. Оно тада није мраморнн облик, извађен из мртве стене, већ израђени елеменат, нагрђен ауторовим узбуђењем“. Други нисци се не задовољавају да сликају ствариост; њих буни и узнемирује ова и она непријатна и немила појава у жнвоту, љуте се, бацају на њих муње и громове, обасипају нх отровним сарказмом, кажњавају бичем сатпре. Сетнте се Љермонтовљевог „Првог јануара“: „Кад испред мене као у сну, уз ларму музике н игре, уз иразни шанат напамет нзучених речи, нромичу хладни ликовн људски, — маске под стегом пристојности... о, како пожелим да им веселост пореметим, н да им смело бацим у очи стнх гвозден, пун горчине и жестине!“ Трећа врста ппсаца, загледајући се геннјалннм погледом у живот и оцењујући га својим велнким срцем, виде да је жнвот човечанства са својпм тежњама к небу и грцањем у блату, тешка драма, да ту нема криваца него несрећипка, и да ннко од нас нема нрава друге осуђиватн н кажњавати н на њих се бацатн каменом. „Ана Карењина“ нма као епиграф ове божанствепо велике речи: „Моја је освета и ја ћу извршнтп", т.ј. највиша н последња осуда зла у животу нрнпада само Највишој н Иоследњој Пстннн. Људнма је пак одређено само да се подпжу до те пстпие п даза собом ноднжу и друге. Највећн рускп песинк тако је н разумео свој позпв. Он себн у заслугу не ставља бич сатнре, нптп освету за 20*