Delo

310 Д Е Л 0 речима мог старца-хаџпје: „Онда немој узалуд ићи међу људе. Боље ће битп да се забавиш каквим било другим послом". Дивна прича! Лепа по форми, мудра по замисли. Она каже да писац није усавршени фотографски апарат који вештачки хвата и бележи све разнолике, покаткад веома сложене, појаве живота; нитн хладно огледало које равнодушно одбија слику свега чему се окрене. Писац је одјек, али не мртав, у празној пећини, у засвођеним стенама брдских нролаза, но он је одјек жив, који носи одговор живога срца, осетљиве душе, која прима утнске и од најмање промене у интонацији живота. За таквога писца мало је рећи: „С природом је дисао као један живот и једна душа, разумео је жубор потока, говор лишћа на дрвету, осећао како трава расте. Звездану књигу је схватао јасно, а морски вал се с њиме разговарао...“ Правп писац, писац који не пише само да се пише, него пише п слика на најистрајнијем градиву, на срцу читаочеву, мора да има јаче, узвишеније и дубље осећање, финију осетљивост. Он мора разумети куцање срца човекова, трпети његове патње, осећати људску чежњу за вишом истином у животу за лепотом добра, поезијом љубави. Он мора поимати, разумевати све што је човечанско, али мора да му је познато, у колико је то могућно, п све што је Божије, — висина, на коју он по своме позиву има да дозпва човека из низине његова духа. Њему је намењено да буде и савест читаочева, учитељ и мио пријатељ његов. За њ нема веће похвале, но ако се једнога дана могне рећи о њему, да „ништа под живим сунцем није оставио без иоздрава, да се својим срцем одазвао свему, што од срца тражи одговора“, одговора, прожетог поимањем највише животне истине и испуњеног љубављу према човеку, ма какав он био. Ако писац нема те способностп, не може да се одазове на утиске живота, њему у књижевности нема места. Биће боље да се лати ма ког другог посла. Јер је књижевност катедра, а на катедру се може успетп само онај који има што да каже. Ако човек нема у себп ништа своје што бп могао да каже, него уме само да псприча, ма и са мпого дара и занимљивости, оно што је видео и чуо, онда је он приповедач али не писац. Он ће можда и с успехом пспуннтн читаоцу нразнину времена, доколицу, али ннкако не и нразнину његове душе.