Delo

120 Д Е Л 0 да нзазову папику, јер опи могу да победе само тако ако заведу, заварају и опсене бирачко тело. Оваки су нереди уопште за жаљење а још нарочито у Француској где је управа земље у рукама демократије, ■ где влада чпни искрене напоре да оствари практичне реформе у корпст радничке класе. Неоспорно је да су догађаји последњих недеља створили у Француској једну општу нелагодност, да су нереди у северппм окрузима начинили рђав утисак и на најодлучније демократе. Треба ли се онда чудити ако се плашљиви духови боје последица једне политпке која допушта да социјалистичке агитацнје иду тако далеко, да могу лако изазвати и сам грађански рат? Противници републике, клерикали и реакционари од сваке врсте, које је блок онако разбио после Драјфусове афере, поново су се охрабрили, отпочели су опет да се надају и пе пропуштају да експлоатишу ситуацију. Све су кризе добре кад служе њиховнм тајним смеровима: да ослабе републикански режим н да дискредитују демократију. Изазвати немире да би се после организовале репресивне мере и онда помоћу њих образовати оно што се зове „јака влада“ — то је реакционарна традиција. Било би неправедно ове агитаторе, који су проста оруђа за сумњива нредузећа реакцнонара, мешати са првацима крајње левице и социјалистичку странку чинити одговорном за њихов рад. То су људи вешто изабрани међу оним недисциплинованим елементима социјализма, међу оним „усијаним главама“ који се раздраже кад виде да социјализам све впше тежи да иде путем реформе и да све више нанушта револуционарну методу. Они су можда искрено уверени да се овај садашњи друштвени режпм може за једну ноћ да унпшти силом и стога њима, разуме се, сва средства изгледају добра само кад могу да постигпу што желе. Све је ово лекција и за свесне раднике и за искрене демократе. Оваки догађаји показују да н сами фрапцуски радници пису још потнуно свесни својнх нрава и својих дужности и да онп још нису достигли довољну нолитичку зрелост да би били .један ноуздан стуб републпканског режима У оваким тренуцима сва искрена демократија, почев од трезвеннх социјалиста па до најумеренијих елемената, има једну сасвим елементарну дужност: у једној добро организованој држави одржавање .јавнога реда стоји нре свега, и влада која би оклевала да испуни ову дужност не би заслуживала поверење земље и морала би фатално да се сроза у анархији коју не би умела да спречн. Војислав Антонијевић