Delo

Д Е Л 0 122 „Бпће Војпн, јунак од јунака! „Бпће Гојко, матерпно злато! „Бпће Бошко, дпка бар.јактара! „Бнће Марко, зелена планина! „Бпће Богдан, топузина тешка! „Бпће Милош, од пстока супце! „Биће Бранко, зора мојпх дана А Мајка тврда, тврђа од камепе куле, ие да суза да са срца дођу, „јер их Душан свијех исии.“ Но, ето, разведриће се ова мучна тишма, пуна зебње п немира. Ето п осме снахе, Јоле, и са њоме весела поворка дванаесторо ситне, безбрижне деце Југовића. Носе зелену грану, са рањеннм гавраном и наста коло и певање, „мило жуборење“. У сред овога контраста јада видов-данскпх, оглашава се долазак гласника с бојишта. Све нпчице нонаде пред Мајком. А она, црни символ мучеииштва, узвишена као Богиња, надкрилила велпчанством, са врха степена. овај сравњен откос поннштених срца. И пита у чуду, јесу ли та деца семе Југовића и те снахе, да ли су стадо блејикуша или су љубе дивјунака? Нека устану, ведра чела. Тако Мајка Југовића. Јер јој је Душан на самртп рекао, да је она .једини човек царства. Докле је само Бог на небу, тако је и Душан био доле. Он, господар! Али, њега више нема! „Утонуло је Божје свјетло са небеса!“ II настаде кавга у гладноме крду великаша; грабеж незаслуженога плена; крађа од спротнње раје, да се њеним знојем злате буздовани. Ево и девете снахе, снахе Анђелије. Носи нехар, не свете помастн за јаднике на умору, нити причести коме на спасење. „Већ је пехар старог Југ-Богдана, За гласнике, Богом посланике!" II из тога нехара срећних дана, гутљајем се прнчестише п Мајка Југовпћа, и снахе, жетелице суза н славе, у име Бога н Богороднце, за јуиаке и њихове јаде. Стижу гласницн, верне слуге Царице Милице. Уморни и прашнп падају на колена нред Мајком Југовића. Одјучесуса нол.а Косова. Носе вестн с крвава ограшја. II док Мајка брине о крвн мучепика, снахе јој, у контрасту, брину о плену њихову. 0 стотинн чадора сребра н злата, и алем каменима, којих попут звезда нма. Па да- их чунају и расипају, да њима као росом