Delo

190 Д Е Л 0 целости нсторпју човечијег развпћа. При томе сам се ослањао на чврсту подлогу биогенетичпог основног закона, трудећи се да за свакн емпирички факт докучим филогенетични узрок. Антропогеннја која је прва предузела да реши овај тежак задатак, битно је поирављена паосиову важних доцнијих открића; њено најновије издање (1903.) обухвата 30 предавања у двема свескама, од којнх прва претреса историју зачетка (онтогенију), друга историју генеолошког стабла (филогенију). II ако сам био свесан, да у овим првим покушајима нриродне антропогеније мора бити пуно нразннна н слабих страна, ипак сам се надао, да ће они стећи колико толико утицаја на модерну антропологију, н да ће нарочнто прве скице животињскнх генеолошких стабла изазвати нова пстраживања и поправл>ања. Али у томе сам се жестоко иреварио. Владајућа школа, нарочпто немачке антронологије одбацилајеодмах с нрага десцендентну теорију као неосновану хипотезу и прогласила је генеолошка стабла, о којима је иредходно толико много размишљано, за празне фантастнчне слике. Ово држање антрополошке школе изазвао је у првом реду велнки антрополог, оснивач и многогодишњи председник антрополошког друштва, Рудолф Вирхоф, као што сам то већ прекјуче у кратко поменуо. Крај необичног угледа којн .је овај велнки прнродњак баш овде у Берлпну ужнвао н крај огромннх преирека које је стварала његова опозиција десцендентној теорпји, неопходно је нотребно ближе проговорпти о његовом становишту према пауци о развићу. Да то учиним осећам се у толико внше обавезан, што су о томе многа заблудна мпшљења распрострањена и што сам у стању да их исиравим на осиову доброг, педесетогодишњег познавања са мојим великим учптељем. Међу многобројиим ученицима и пријатељима Вирховљевим нпко не може више од мене да цепп његове праве заслуге за медецинску науку. Љегову „целуларну патологију“ (1858.), консеквептне примене ћелиске теорнје у науци о болестима сматрам за највећи напредак модерне медецпне. Сам сам нмао срећу да своје медецинске штудије (1852.) одпочпем у Вирцбургу и да шест плодних семестара проведем под личним руководством четирн биолога првог ранга: Алберт Келнкера и Рудолф Внрхова, Франц Лајдига н Карл Гегенбаира. Дубоко интересовање које сам добио од овнх великих учител>а за све областн упоредннх н микроскопскнх паука о животу поставило