Delo

194 Д Е Л 0 хову п сабрао сам пеколико, најважнијих гласова ондашње штампе.1 Од одлучне промене у Минхену Вирхов је до своје смрти, читавих 25 година, остао неуморни и велики противник науке о пореклу. На својим свакогодишхњим путовањима по разним конгресима нападао је стално учење о пореклу и упорно је бранио своје тврђење: „Толико је сигуно, да човекне водп порекло нитп од мајмуна нити од друге какве животиње“. Ла питање: „па одакле опда води порекло?“, није знао да одговори и повлачио се на резигнирано становиште агностичара, које је пре Дарвпна било у сили и власти: „Ми не знамо како је живот иостао и како су врсте дошле на свет.“ Зет Вирховљев професор Рабен, покушао је ту скоро, раније Впрховљеве појмове да изнесе понова на свет и тврдпо је да је Вирхов доцпије у ираватним разговорима прпзпао оправданост десцендентне теорије. У толико изгледа горе, да је увек јавно иротивно учио. Остаје факт, да су се од тог доба свн нротивннци учења о пореклу, од свију на првом месту реакционари и клерикали, позивали на Вирховљев високи ауторитет. Скроз и скроз назадњачки поглед на свет, који је овим понашањем Вирховљевим бпо потпомогнут, оцртао је потпуно истинито Роберт Дрим (1902.) у своме чланку „Вирхов као реакционар“. Колико је велики натолог мало био у стању да цепи научне доказе „теорије мајмуна“ види се по апсурдној фрази. којује 1894. изговориоу свечаној беседи, којом је отворпо амтрополошки конгрес у Бечу да човек исто тако може да води порекло од овце или слона, као и од мајмуна. Сваки стручнп зоолог може нз овог само да нзведе крајње неиознавање спстематске зологије и уноредне анатомпје. Поред свег тога остао је ауторитет Вирхова као иредседника немачког антрополошког друштва неуздржан и дарвпнистичким погледнма бпло је ту немогуће да продру. Чак п онако енергпчно ратоборие прпроде као Карл Фогт н онако научењачки и темељни бранилац мај1 Дарвин и Впрхов. Својеручпо нисмо у коме је Дарвин веома оштро осудпо Вирхова, шта.мнапо је настр. 50.мојекембриџске беседе (1898): Штами данас знамо о човсчијем пореклу (9. изд. Штутгард 1905). Дотично место гласп од речи до речи: „УЈгсћо\\'8 сопбиск ш 8ћаше!и1, аш! Ј ћоре ће \\Ш 80те <1ау Гее1 11)е 8ћате“. Мој одговор на Внрховљев говор штампап је у II •свесцп мо.јпх „опште разумл.ивих предавања" (Бон 1902. ст. 199.) и ноноза у „Слободној речн“ (Ново франкфурско падан.е, апрпл 1905.)