Delo

ВОРБА ОКО ГЕНЕОЛОШКОГ СТАБЛА 201 оклопшша, сирена и китова много је мрачнијп и тежи проблем но пор^кло чдвека. Кбд је Хексли 1863. публиковао своју епохалну расправу о „положају човека у природи“ украсио ју је са насловном сликом која је престављала једно поред другог поређане скелете-о&века и четири данашња људолика мајмуна, два азпјата, гибона и оранга, и два афрнканца, шимпанза и горила. Наша II табла у толико се удаљује од горепоменуте слике што су овде намерно изабрани млађи егземпларн н сведени на једнаке висине са осталим трима скелетима. Непристрасним поређењем ових пет скелета излази да су они не само веома слпчни него да им је грађа и правилан поредак и склоп свију делова исти. Истих 200 костију чине коштани скелет човека и четири кусих људоликих мајмуна, наших најближих кузена. Иста коса покрива нашу кожу, исте дојке служе за одхрану младунчади, исто четворокоморно срце служи као централна пумпа нашег крвотока; истих 32 зуба у вилицама, исти органи за плођење одржавају наш род, исте групе неурона и ганглиских ћелица чине чаробну грађу нашег мозга и служе као средиште у коме се одигравају најкомпликованији плазматични процеси које ми називамо душом, коју често обожавамо као неко нарочито, бесмртно биће. Хексли је чврсто утврдио подробним анатомским поређењем ову фундаменталну истину и даљим поређењима са нижим мајмунима н полумајмунима дошао до свог знаменптог питекометриског правила: Узели ми органе које хоћемо, разлике су између човека и људоликих мајмуна мање но одговарајуће разлике између последњих и нижих мајмуна“. Поредимо ли ове антропорфске скелете у целини то ћемо додуше лако приметити упадљиве разлике у величини појединих делова, али те су разлике само квантитативне, условљене разноликим интензитетом растења, а ово опет прплагођавањем на разне услове за живот. Алп таквих разлика пма и међу људима; и ту су руке или ноге кад кад дуже, кад краће, кад кад слабије итд. Славним фпзиолошким открићем најновијег доба потврђени су п заокругљени на начин само какав се млже пожелети ови анатомски докази за теорију мајмуна. Од њих на првом месту ваља наиоменути Др. Нанса Фридентала пз Берлина; он је доказао да човечија крв утиче као отров на крв нижих мајмуна. Још раније на основу трансфузационих експернмената