Delo

202 Д Е Л 0 стекло се искуство да систематско генеолошло сродство блискнх сисара стоји до извесног степена у вези са хемиским сродством њпхове крви. Кад се жива (свежа) крв две сродне животиње једне фамилије, н. пр. пса н лисице, или питомог и дпвљег зеца иомеша, остају жива крвна зрнца обеју врста непромењена. На против кад се крв пса и питомог зеца или лиснце н дивљег зеца помеша, настаје између крвних зрнца обеју врста борба на живот и смрт. Крвни сок или серум зверова разорава крвна зрнца глодара н обрнуто. Псто тако понашају се и крвне врсте разноликих примата; крв нижих мајмуна и полумајмуна, који ближе стоје општем генеолошком облику свију прнмата, раствара крв људоликих мајмуна и човека исто тако н обрнуто. Међутим слаже се човечпја крв веома лепо са крвљу људолпких мајмуна и при мешању тпх двеју врста крвн крвна зрнца остају здрава и читава. У последњнм годинама други филозофи и лекарп извелп су још даље овај интересантан експерименат са крвним серумом н употребили га баш за директан доказ крвног сродства разних сисара, чак шта више и за сам степен њиховог генеолошког сродства; као н. ир. проф. Уленхут из Грајфсвалда и Хи(ћа11 нз Лондона; последњи је проучавао овај интересантан феномен на 900 разних крвних врста, које је исннтнвао на 16000 реакција. Он је пратио опадање крвног сродства до најнпжих мајмуна новог света, Уленхут пак чак до полумајмуна. Према томе је сада анатомски давно доказано „генеолошко сродство“ човека и људоликих мајмуна постало право, физиолошки доказано „крвно сродствоХ1 Исто толпко су важна и ембриолошка открнћа иремннулога зоолога Емил Селеике по Ерлангеиа. Он је иредузео два велнка путовања у Псточну Индију да би на лицу места проучавао онтогеннју азијатских људоликнх мајмуна, оранга и гибона. На многобројним сакупљеним ембрноннма доказао је да се нзвесне упадљиве особнне прн стварању постељице (плаценте) које су се дотле приписивале искључиво човеку нсто тако налазе н код блнзу сродних људолнких мајмупа, на су1 Крвпо сродство човека. Обмапљиви доказп са ко.јпма је Васм ап иокушао да обеснажп убедљиве експерпмепте Фридентала, Уленхута п ХиШаИ-а по себи су урнек дело .језуптске софпстике, као н препредсна полемпка нротнв моје „Антропогенпје“ (5. изд. 1903.) и против поучпог дела Роберт Впдерсхајма „Грађа човека као доказ његове прошлости“ (3. изд. 1903.)