Delo

204 Д Е Л 0 нетнчне вредностн. У стварн је мерфолошки ланац који води од полумајмуна ка најсгарпјим западним, од ових карепатим нсточним па даље ка куспм људоликим мајмунима, и од ових директно ка човеку иепрекидан и потпуно објашњен. Много се пре може говорити о недостајалим члановима између најстарпјих од полумајмуна и њихових торбарских предака, или између њих » и монотрематских претеча. Али и ове празнине су без велике важности с тога што су упоредна анатомија и онтогенија заједно с полеонтологијом издигла извап сваке сумње историјско јединство стабла сисара. Од палеонтологије се тражи по неки пут па веома безазлеп пачип непрекидан низ позитнвних дата, која она пз нознатих узрока, због својих празнпх и ненотпуннх нзвора, пикад не може да да. Овде није могуће упуштати се даље у ннтересантна најновпја пстраживања о спецнјалностнма порекла мајмуна, нити је то за нашу сврху потребно, јер свп општи закључци о човечпјој приматној десцендепци остају, па ма како се у поједипостнма хппотетички нредставнло стабло мајмупа. Међутим је данас за нас од великог интересовања питање, како се понаша на.јмодернији облик дарвинизма, „црквено учење о пореклу“, које је Ешерих тако лепо у правој његовој светлости изнео према овом веомафажпом питању? Шта вели о њему њен оштроумнн заступник, језуитски патер Ерих Васман? Десета глава његове књиге, у којој се веома подробно третира „примена десцедентне теорије на човека“, мајсторско је дело језуитске науке намењено да тако нреокрене најјаснију истнну и да сва искуства тако изопачн да ни један чнталац пе може до јасних престава да дође. А кад човек поредн ову главу са претходном (деветом), у којој Васман на основу својпх сонствених одличних испитивања брани десцендентну теорију као непобитну истину, то се једва може разумети да је обе главе написао једап и исти писац, — но са тачке гледишта светог Игњата Лојоле, чија девиза гласи: „циљ оправдава средство“ н код кога је ради части божије н његове цркве свака лаж дозвољепа и добро дошла, разумеНе се н ово врло добро. •Једпнствена софистика коју је Еасман употребио да би спасао омиљено изнимачко место човека у нрпроди и да би доказао да је Бог човека директпо створпо, достиже врхунац у поређењу двеју човечијих прпрода и о разноликом тумачењу сваке од њих. „Чисто зоолошки схваћање човека“ којеје као сунцејасно