Delo
210 Л Е Л 0 могу да виде; он неће размншљатп о мирису неког непознатог цвета; он се неће заноситп каквим музичким прелазом који му није никад дотле зауставио пажњу. Усред честих умних напрезања да се сетим, усред болног усиљавања да нађем какав траг тог стања привидног мртвила у које беше занао мој дух, било је тренутака кад сам сањао да ће ми и то поћн за руком. Било је кратких, врло кратких момената, кад сам могао да изазовем успомене о којима сам се после, при чпстој свести, уверно да могу бити једино из тог стања привидне бесвесности. Ова тамна сећања опомињу ме на неке впсоке прилике како су ме подигле и понеле ћутећи доле — доле — све доле, док ме пе спонаде несносна вртоглавица при самој представи бескрајног спуштања. Она ме, такође, опомињу на неодређен страх у мом српу због његове непрпродне укочености. Онда наступа осећај изненадне непокретљивости свега; као да су они што ме ношаху (поворка утвара! (прешли у свом силажењу гранпце безгранпчнога, и сустали од умора. После тога опомињем се равног и влажног простора; а онда све постаје бесомучност — бесомучност сећања које се мучн око непојмљнвнх стварн. Брло нагло поврати ми се осећај кретања и звука — осећај бурпог кретања срца, и у мојпм ушпма звук његова куцања. Онда једно време у коме је све празно. Онда опет звук, и мицање, и такнуће, тугаљив осећај који ми проже тело. Онда прост осећај живота, без мисли — то је стање трајало дуго. Онда, врло нагло, мисао, н језпв страх, и болно напрезање да схватим своје право стање. Онда жеља да се обнезнанпм. Потом пагло ожнвљавање духа, успешно напрезање да се покренем и потпупо сећање саслушања, судија, мрачних простирака, изнемоглости, несвестп. Онда потпун заборав свега што је дошло затим, свега чега сам се дан доцннје могао с тешким наирезањем нејасно опоменути. Дотле не бејах отворпо очн. Осећао сам да сам одрешен н да лежим на леђима. Пспружих руку и она паде тешко на нешто влажно н тврдо. Ту оста дуго, док се ја напрезах да замислим где сам п шта ће са мном бити. Желео сам али се нисам усуђпвао да се послужим видом. Грозио сам се првог погледа на предмете око себе. Не што сам се бојао да ћу угледати страшие стварп, већ сам се ужасавао при помисли да нећу нншта вндетп. Најзад, у дивљем очајању, нагло отворих очн.