Delo

БУНАР II ШЕТАЛНЦА 211 Моје сб најгоре слутње тад обистинише. Мрак вечите ноћи окружаве^ ме је* Гушио-сам се. Густина таме изгледало је да ме притискује и дави. Ваздух је био несносно густ. Још сам неирестано лежао мирно и усиљавао сам се да продужим размишљати. $помињах се инквизиторских суђења, и покушавах да изведем одатле своје право стање. Пресуда је била изречена, и нзгледало је да је одонда протекло врло много времена. Ипак ни за тренутак нисам помислио да сам заиста мртав. То се без обзира на оно што читамо у песничким делима, не би слагало са стварним животом; али где и у каквом стању бејах? Осуђени на смрт, знао сам, спаљивани су обично на ауто-да-феу и један такав био је ноћу после оног дана кога ми је било суђење. Јесам ли враћен у тамницу да ту очекујем најближе погубљење које ће се догодити тек кроз неколико месеци? Увидех да то не може бити, јер су нове жртве одмах тражене. Сем тога, моја је тамница, као све осуђеничке ћелије у Толеду, била каменом патосана, и светлост није била сасвим искључена. Једна страховита мисао нагло мн отера сву крв у срце, и ја се још једном за кратко време обнезнаних. Кад дођох к себи, скочих одмах на ноге, тресући се грчевито целим телом. Стадох помамно млатати рукама око себе у свима правцима. Не напипах ништа; ипак сам се ужасавао да се макнем један корак да не бих ударио о зидове гроба. Зној изби из свих пора, и стајаше у крупним хладним грашкама на мом челу. Муке непзвесностн посташе несноене, и ја се опрезно кренух с испруженим рукама н напрегнутим очима, тако да оне искочнше из својих јама, надајући се да ћу увребати један светлоснн зрачак, Пођох неколико корака напред, али још непрестано све беше тамно и пусто. Стадох слободније дисати. Изгледало је очевидно да ми судбина вије била, бар од најгрознијих. II сад се, док наставих опрезно ступати напред, у мом сећању поче тискати хиљаду неодређених гласова који су се проносили о толедским страхотама. 0 тамницама су се прнчале чудне ствари — ја сам их увек држао за измишљотине — али ипак чудне и сувише ужасне да се понове, сем шапатом. Јесу лп ме оставили да умрем од глади у овом подземном свету мрака, пли ме је можда још каква страшнија судбина очекивала? Познајућн и сувише добро карактер својнх судија нисам •сумњао да ће нсход бпти смрт — и то смрт с внше но обично 14*