Delo

216 Д Е Л 0 Према томе јој је наравио и брзина била мпого већа. Али ме највише то узнемпри што се опа беше знатно спустила. Приметпх, излншно је рећи с каквим ужасом, да се на доњем крају завршавала полумесецем од сјајног челика, којн имађаше у дужину око једне стопе, од једног рога до другог; рогови су били окренути навпше, а доња је ивица била оштра као бријач. Исто тако био је он масиван и тежак, прелазећи од доње ивице навише у гломазно и широко металио тело. Висио је о тешком металном клатну, и све је то скупа звиждало летећи кроз ваздух. Нисам могао дуже сумњати какву су ми судбину спремилн калуђери, тако оштроумнп у изналажењу нових мука. Инквизпторске уходе дознале су да сам ја открио бунар чије су страхоте биле одређене за тако упорног јеретика као што сам ја, бупар, то оличење пакла, и за који се држало да је најстрашнија казна од свих које су калуђери измислили. Пад у тај бупар избегао сам најпростпјим случаЈем, и знао сам да су изненађења у мучењу чннила важан део свих тих тајних ногубљења. С тога нису нн намеравали више да ме баце у бунар. II тако ме је (пошто није било ннкакве алтернативе) очекпвала друга блажа смрт. Блажа! Готово се у својим мукама насмејах прп помисли на такву употребу таквог једног израза. На што говорити о дугим часовима ужаса, за време којих сам бројао звиждећа нијања шеталице. Палац по палац — линију но линпју — са спуштањем приметним само с времена на време које ми изгледаше вечност — ппже све ниже силажаше! Дани су пролазили — могло је проћи много дапа, док се страшнп нож снустио толпко да ме је нролећући хладио својпм оштрнм дахом. Мприс оштрог челика нродирао ми је у ноздрве. Беснпо сам, и напрезао сам се да се силом нсправпм п станем пасупрот страшном ножу. А онда бих се нагло умпрпо и легао смешећи се па сјајну смрт као што се дете смеши на какву ретку играчку. Наступи оиет за неко време несвест; беше кратка, јер кад поново дођох к себн не могадох приметити да се шеталица спустила пнже. Али мора бити да је трајала дуго, — јер сам знао да су моји џелати опазили моју обнезнањепост, и да су могли зауставити нијање шеталице по вољп. Кад сам се освестио, осећао сам се врло — о! ненсказано — изнурен и слаб, као од дугог боловања. Усред тпх душевних мука природа је и тада