Delo

БУНАР II ШЕТАЛИЦА 217 захтевала хране. С болним напрезањем испружих леву руку колико су ми то везе допуштале, и дохватих оно мало хране што ми беше још остало поштеђено од пацова. Узимајући нешто хране-у уста, сену ми кроз главу једна нејасна мисао радости — наде^&лп каква сам посла имао ја с надом? То је била, као што рекох, тек пола довршена мисао — човек има много таквих, које се никад потпуно не развију. Осетих да је то била мисао радости — наде, али осетих и то, да је у свом зачетку пропала. Узалуд сам се трудио да је довршим — да је повратим. Дуге патње беху уништиле све моје урођене душевне моћи. Бејах глун — идиот. Шеталица се нијала под правим углом према дужини мог тела. Увидех да је полумесец требао да ми прободе срце. Расећи ће хаљину, вратиће се и поновпће исто — онда опет па опет. Успркос величини његовог клаћења (неких тридесет стопа или још више) и звиждеће снаге с којом се спуштао, довољном да растави саме гвоздене зидове, требаће му ппак неколико минута да расцепи хаљнну на мојим грудима; на овој се мисли зауставих. Нисам се усуђивао да продужим даље размишљати о томе. Зауставих се на њој с упорном пажњом, као да сам тиме могао зауставити спуштање оштрог челика. Усиљавао сам се да представим себи његов звук кад буде пролазио кроз моју одећу — особит језив осећај који ће произвести парање сукна на нерве. Разишљах о свим тим ситницама, док ми зуби не зацвокоташе. Доле — све доле клизила је. Осећах лудачко задовољство поредећи њено споро спуштање с њеном побочном брзином. Десно — лево — с пакленим звиждањем! Све ближе мом срцу с мучким прикрадањем крвожедног звера! Наизменце сам се смејао и урлао, кад би једна или друга мисао преовладала. Ниже — све ниже с неумољивом сигурношћу! Само још три палца до мојих груди! Напрезах се бесно да ослободим леву руку. Она је била слободна само од лакта до шаке. Могао сам је пренети од зделе до уста с тешком муком. Да сам могао да прекинем везе над лактом, покушао бих да зауставим шеталицу. Могао бих толико исто покушати да зауставим лавину. Доле — непрестано — неизбежно доле! Стресао бих се у у самртном страху, кад би год прозвиждала више мене. Моје су очи пратпле њено клаћење с напрегнутошћу најбезумнијег