Delo

•218 Д Е Л 0 очајања: склаиале бн се грчевито кад год би се спустила ииже> а ако би смрт била избављење, о, како неисказано! Па ипак сам дрхтао целим телом прп иомисли да ће ми страшна справа кроз којн тренутак сјурити оштру сјајну секиру у групи. То беше нада од које мн задрхташе нерви—од које ми се стресе тело. То беше нада — нада која л.икује на мученичкој клупи која шапућућн храбрн на смрт осуђене чак и у тамницама инквизиције. Увидех да ће десет илн дванаест внбрација довести челик у стваран додир с мојом хаљином; ио том изненада овлада мојим духом ирисебност и мирноћа очајања. Први пут после много часова, пли можда дана, ја сам мислио! Сад мн паде у очп да је кајиш који ме обмотавао био једноставањ Ирвнм ударом оштар ће челик пресећи ма који део кајиша, и ја ћу га моћи од.мотати са себе левом руком. Али како би у том случају била страшна близина челика! Најлакши покрет могао би доиети смрт. Може лн се у опште замнслити да љубимцн мојпх мучитеља нису предвиделн и предупредили ту могућност? Је ли било вероватно да је кајиш укрштао мо.је груди онде где је пут шеталице? Бојећи се, да ми слаба, п као што пзгледаше, последња нада не проиадне, подигох главу толнко да сам могао разговетпо видети своје груди. Колан је обавијао моје тело и удове чврсто у свима правцпма, сем у опом правцу којим је пролазио смртоносни иолумесец. Тек што се спусих у нрвобитан положај, кад ми сену кроз главу пешто што могу огшсати само као недовршену половину оне идеје о спасењу коју мало час поменух, и од које је половипа лебдела у мом мозгу, кад сам приноспо храну врелпм уснама. Цела је мисао била сада ту — још слаба, бледа, готово неодређена, али потпуна. Спремих се са очајннм жнвчаним наирезањем да је прнведем у дело. За много сахата у непосредној близини пацови су тако рећи врвелн. Беху дивљн, насртљнвн, ирождрљиви, црвенпх очпју, гледајући ме као да су само чекали да се укочим па да ме учине својим пленом. „Какве су друге хране“, мислио сам, „п моглп имати у бунару?“ Опн беху прождерали успркос свем мом труду да их отерам сав остатак јела у тањнру. Ја сам махао непрестсио руком, док бесвеснп покретп не постадоше мопотони и пзгубише свако