Delo

226 Д Е Л 0 мом око врата, у кратким капутима нли чудноватој одећи како је носи само сталеж мазала. Па ту је била и задруга елегантнога света, доколичара, булеварских уметника, задруга академика исправно одевених и одлнкованнх црвеним рохтама, огромним или мајушнпм, по томе како је ко схватао елеганцију и бон тон, задруга сликара грађанскога друштва са породицама својим, која је опкољавала оца као триумфални хор. На четпри џнновска зида, чим се уђе, блистале су слике, слава четвртастога салона сјајем својих тонова п ватром рамова, отвореношћу нових боја ожпвљених лаком, заслепљавале су под ведром светлошћу дана што је одозго падао. Потре Председнпка Републике био је баш према вратима. А на другоме зпду једап ђенерал сав у злату, на глави му шешир с нојевнм нерјем и у црвеним нанталонама, стоји баш покрај нагпх нимфи под дорбама п једне разбијене лађе скоро потонљене таласом. Један еппскоп из старога доба који одлучује од цркве једнога варварскога владаоца, улица с Истока пуна мртваца који су пали од куге, и Сен Дантеова која прави излет у Пакао нривлачнли су н прикивали на себе поглед снагом израза коме се не може одупрети. Још .је било у овој огромној дворанн: јуриши коњице, стрелци расути но шуми, краве на пашн, два племића из прошлога века се боре на двобоју на углу једне улице, једна луда жена седи па пекој међи, некакав свештенпк нсповеда самртника, жетеоци, речпце, заход сунчев, месечпна, прнмерци, најзад, свега што су радили, свега што раде н свега што ће радити сликари докле тече сунца и месеца. Олнвије, у средини једпе гомиле своје сабраће, чланова Иинститута н Жирија, мењао је са њима мпшљења. Неугодност га је притискивала, немир због свога изложенога рада, чији успех, н мнложурна честптања, није очекивао. Ои прискочн улазним вратима, јер се па њима указа војвоткнња де Мортмен. Она заппта: — Зар графица пије дошла? — Нпсам је вндео. — А Г. де Мизадије? — Нн њега.