Delo

ЈАКА КАО СМРТ 227 (јбећао.ми је да ће у десет часова бити на врху степеницЕцЧпа да ме после проведе по дворанама. — >Хоћете ли допустити да га ја заменим, војвоткињо? — Џе, не. Ви сте потребнн својим пријатељима. Али ћемо се видети, јер мислим да ћемо заједно доручковати. Мизаднје дојури. Били су га задржали за неколико минута где су изложени вајарски радови, те се извињавао, већ задихан. Он рече: — Овуда, војвоткињо, овуда, да отпочнемо сдесна. Истом они ишчезоше у вртлогу глава, а графица де Гијероа, држећи под руку своју кћер, уђе, тражећи погледом Оливија. Он их виде, прнђе им, п, здравећи се с њима, рече: — Господе, ала су дивне! збиља, Анета се много нролепшала. За недељу дана, она се променила. Гледао је њу својим посматрачким оком, па ће рећи: — Црте су блаже, сливеније, боја лица сјајнија. Она је већ мање девојчнца, а више Парижанка. Али се нагло врати на великп посао што га је очекивао тога дана. — Да почнемо с десне стране, наћи ћемо се с војвоткпњом. Грофица, која је била добро обавештена о свему што се тпче сликарства и била заинтересована као какав излагач, упита: — Шта веле? — Леп салон. Бона одличан, два рада Каролуса Дирана су ванредна, један Пивија де Шавапа дпван, Један Ролов врло чудноват, сасвим нов, .један Жервеов изврстан, и много других радова, Бероових, Казенових, Днецових, велика гомила, најзад, <ше добрих ствари. — А ви? Еелн она. . — Хвале ме, али ја нисам задовољан. — Ви никада нисте задовољни. — По каткад, јесам. Али данас, зацело, мислим да сам у праву што тако мислим. — Зашто? — Не знам ништа. — Хајдемо да видимо. Када су дошли пред слику — две сељанчице које се купају у потоку — једна застала гомила јој се дивила. То њу овесели, па ће сасвим полако: 15* Ф