Delo

228 Д Е Л 0 — Ма она је дивиа, права драгоценост. Ви нисте ништа боље створили. Он се прибијао уз њу, захвалан због сваке речи којом је блажила натњу његову, видала његову рану. И у своме уму нађе брзе разлоге да га убеди да је тако како она вели, да она тачио видп интелигентним очима једне Парижанке. Заборавио је, да бп утишао страх, да му се с правом иребацивало већ дванаест година да се сувшпе бави ситницама, елегантнпм деликатесама, изношењем осећаја, сумњивим нијансама моде, а никада уметношћу, самоуметношћу, уметношћу слободном од сваке идеје, тежње н предрасуде отменога света. Водећи их даље он рече „Наетавимо“. И врло дуго их је водио из дворане у дворану, показујући им слике, објашњавајући им предмете, срећан међу њима, срећан због њнх. Од једанпут графица упита: — Колико је часова? — Дванаест и по. — 0! Хајдемо брзо на доручак. Војвоткнња нас чека код Ледоајена, па ми је рекла да вас тамо одведем, ако је не нађемо у дворанама. Ресторан, у сред острвца, од дрвета и жбуња, личио је на препуну и узрујану кошнпцу. По њему је лебдело неразумљнво зујање гласова, звек чаша и тањира, и шнрпло се напоље кроза све прозоре и сва широм отворена врата. Чести столови, за којпма су јела, пружали се дугачким новоркама околним стазама, п с деспе и с леве стране ускога пролаза којим су келнерп јурили, оглувели, поманптали, држећи у руци послужавнике препуне меса, рибе или воћа. _ Под кружном галеријом било је толико мноштво људи н жена да је личила па живу кашу. Сви се смеју, дозивају, ппју п .једу, овесељени впнима и понлављени једпом од оних радости што по кашто падне на ГЈарнз са сунцем. Једаи келнер одведе графицу, Анету н Бертена у засебан салон, у коме их је очекивала војвоткнња. Када уђе унутра сликар оназн маркиза де Фараидала поред његове тетке, уж.урбана п иасмејана, којн је пружао руке да ирихвати сунцобране и огртаче графичине п њене кћери. Због тога му је бнло тако непријатно да изненада осетн жељу да каже нешто увредљиво и грубо. Нојвоткиња исприча како се сусрела са својим братићем, %