Delo

230 Д Е Л 0 — Кад бисте зпанли како мп је драга ваша овогодишња слпка. То је ваше узор-дело. Он се осмехну, заборављајућн у трен младеж, сећајући се само бриге што га је јутрос морила. — Збиља? Вама се тако чинП? — Да, она ми је дража но ма која друга. — Она ми је много муке задала. Умиљатим речима, она му и оиет увенча главу, јер је, од дуго времена, добро знала да ништа толико не утиче на уметника колико стална и нежна ласка. Освојен, одушевљен, овесељеп овим благим речима, он опучп причатп, видећи само њу, слушајући само њу у овоме великоме метежу што плови. Да бн се захвалио, он јој прошапута на уво: — Луда ме жеља спопада да вас пољубим. Њу проже топло узбуђење, па, дижући своје сјајне очп њему, понови своје питање: — Онда, ви ме још увек волите? II он одговори с нагласком који је она хтела, али га, мало час, није чула: Да, ја вас волнм, драга Ани. — Долазите често мени у вече, каже она. Сада, пошто мн је кћи дошла, нећу много излазити. Њу обузе велика срећа, одкад осетп у њему ово неочекивано буђење љубави. Од како је Олнвије оседео и године га освојиле, мање се бојала да ће га која друга женска занети, али се страшно плашила да се не ожени из страха од осаме. Ова бојазан, већ вајкадашња, расла је непрестано, стварала је у духу њену пеостварљиве комбинације, не би ли га имала иоред себе што је могуће више, и да не би проводио дуге вечери у хладној тпшини његове празне куће. Пошто није могла да га увек привуче себи н има поред себе, гонила га је на разна разонођења, слала га у позориште, нагонила га да одлази у свет, више волећи да зна е је он и у друштву женскпња, но у сетној кући његовој. Она наставн, одговарајући на своју тајпу иомисао: — 0, да вас. могу увек имати покрај себе, ала бих вас мазила! Обећајте ми да ћете ми долазити врло често, иошто ћу ја врло често излазити. — Обећавам ;вам. . . -Једап глас шану њој на уво: