Delo

ЈАКА КАО СМРТ 231 — Мама. Јфафица уздрхта. Окрете се. Анета, војвоткиња и маркпз прпђвше њима. —> Четпри је часа, рече војвоткиња, врло сам уморна, па бих хтела да одем. ^Србфица прихвати: — Идем и ја, и ја више не могу. Они пођоше низа унутарње степенице што воде с галернја, на којима су били поређани цртежи и акварели, и са којихје ласно било прегледати целу огромну стаклену башту, у којо.ј су била изложена вајарска дела. Са одморишта ових степеница с којих је човек могао да прегледа целу ову џиновску стаклару препуну усправљених статуа по путевима, око џбунова разнога зеленога шибља, и изнад светине што је покривала алеје својим покретним и црним таласом. Мраморне статуе су одскакале од овога тамнога застирача шешира и рамена, чиниле су на њему отворе на тисућу места, п изгледале сјајне, толико су биле беле. Када се Бертен здравио са женскињем на излазним вратнма, Г-ђа де Гијероа га тихо запита: — Еле, доћи ћете ове вечери? — За цело. II он се врати на изложбу да проћаска с уметницима о утисцима овога дана. Сликари и вајари су стајали у гомилама око статуа, пред бифеом, и ту се препирали, поткрепљујући или нападајући истим разлозима нсте мисли као и прошле године с уметничким делима скоро истима. Оливије који би, обично, оживео при овим преппркама, умејући згодно да одговара и да збуњује нападима, и уживао глас духовитога теоретичара, чпме се он веома поносио, уђе у. бој не би ли живахнуо, али одговори које је, по навицн, давао занимали су га исто тако мало као и они што их је слушао, те он поуми да оде, да не слуша више, да их не схвата, јер је, унапред, знао све што би се рекло о тим вајкадашњим нитањима уметности, чију је сваку страну познавао. Па опет је волео он те ствари, и дотле је само њих волео, али му је тога дана свратпло с њих пажњу једно од оних магловитих и упорних размишљања, једна од оних сптннх брига што нам се чини да се нас и тиче, и која се и мимо све те,