Delo

232 Д Е Л 0 па ма шта човек говорио или чинио, задела у мисао нашу, као невидљивн трн што се забоде у месо. Чак је био и заборавио свој немир због куиачица, и сећао се само себи непрпјатнога опхођења маркижева према Анети. Па шта се љега, најзад, све то тиче? Пма ли он на то право? А што ли би ои хтео да спречи овај драгоцени брак, унапред одлучен, погодан у свакоме погледу? Али иикакво умовање не изглади утиске неугодности и пезадовољства што га је обрхвао кад је видео где се Фарандал смеши п говори као заручник, н милује погледом девојчино лице. Када, у вече, уђе графнца, и када је опет нађе саму са њеном кћерју где настављају, под светлошћу лампа, своје плетиво за сиротињу, муку је мучио да се уздржи те да не каже што рђаво и не нодругне се маркизу, и да не открије очима Анетиним сву његову обичност покривену гиздавошћу. Одавна већ, при овим носетама после ручка, он бн иао у дремљнво ћутање и седео је немарио као стари пријатељ коме је то донуштено. Потоиуо је у своју наслоњачу, ногу нребацио преко ноге, забачене главе, сањарио је говорећи и одмарајући у овоме ннтимноме миру тело и дух. Али гле где се, изненада, нробуди у њему она живост људн којн се упињ^ не би ли се свидели, који се брину о оиоме што ће да кажу и који траже пред извесним лицима сјајиије речи или ређе да њима оките своје мисли и учине их гиздавијима. Нпје нуштао да ћаскање једнолично тече, већ га је подржавао н оживљавао подстпчућн га својим одушевљењем, и осећао је, када би графицу и њену кћер нагпао да прсну у гласан смех, или када бн осетио да их је узбудио, илн када бп видео где њему подижу своје изиепађене очи, или када би престале да раде слушајући га, неко голнцање од задовољства, малу дрхтавицу са успеха што му је иаграђпвао труд. Често је долазио, свакн иут када је знао да су саме, и никада, зар, иије нровео нријатпијнх вечери. Г-ђа де Гпјероа, којој је ова ревност стишавала стални страх, чиннла је све што може, не бн ли га привукла а сачувала себи. Одбијала је позпве на ручкове, забаве, репрезентације, само да би јој остало задовољство да баци у телеграфску кутнју, кад изађе у три часа, малу нлаву депешу која је говорнла: „До впђења“. У нрво време, хотећи да час пре буде иа само с њиме, што је он желео, слала је па спавање кћер