Delo

243 Д Е Л 0 љегове врлипе и ређајући обично раније учрле његове па и своје рођаке, молећи га, да им ионесе поздрав итд. Док она тужи, долазе и другн плачари из оближњих села на плач. — Пошто је ожалошћена породица у великој тузи п забуни, старају се око свпх погребних потреба браственици и уопште сељаци из нстог села. Увече остају да чувају мртваца ближи рођаци ипријатељи покојиикови. Њима се спреми н вечера „за душу“ умрлога. Сутра дан долазе нови плачари и окупи се сва родбина радп погреба. Бнва да родбина и овог другог дана долази поново лелечући као и јуче, само што не изјављује впше сажаљење. То се зове: пћи „на други плач“ (по саопштењу г. С. Дучића). Обичај о самом погребу имао сам прилике гледати на Ублима. Било је изгорело једно дете од браства Рањковића. Кад су из куће понели мртваца, нарицала је наизменце сва родбина — мушка и женска — врло гласно све докле га нису унели у цркву. Пошто је свртпено опело, изишла је једна жена и клекнувши над главом мртвачевом и поднимнвши главу једпом руком о колено, нарицала тужним, једноликим гласом у кратким стнховима, док су остали прилазилн да целивају умрлог. После неког времена прекпнули су нарицање женино, рекавиш жени благо, да је доста нарицања и уклонивши је, а неколико јачих људи пзнели су мртваца пред цркву и супустили га на земљу. Ту га је већ чекала сва мушка родбпна, пред њом отац детињи, н свп су из гласа залелекали и нагнувшп се над сандуком умрлога ударали себе песнпцама у прса и дизали руке до према глави и слепнм очима. Главнн је лелек био: „леле Н., сине (односпо: брате итд.)!“ То се убрзо утпшало, н мртваца су донелп до раке, те је поп очитао молитву. Кад је свршио, почеле су жене нлакати и нарицатн, а за то време рођаци су спуспустили сандук у камену гробницу и поклопнли каменим плочама, па је у том послу и сам детињи отац учествовао. Кад су засули гроб земљом, стаоје над њим више главе отац сахрањенога детета н неколико пута залелекао за њим као у знак опроштаја. У близини је пак села на један гроб тужбалица и ночела поново нарпцати, а око ње су поседале но гробовима све жене са сузама у очима, жалосно погнуте и поднимљене, те слушале тужбу. II понеки човек је слушао стојећи или седећн у близини. Остали су разговарали по групама. Ба то се време обносило кољиво и сваки узпмао по мало са речима: „Бог да му душу