Delo

260 Д Е Л 0 којој је почетак рат с Наполеоном, средина Кримска кампања, а суров свргаетак — Руско-Јапански рат. Дела је та еиоха испуњена борбом са слободу, напором руских генијалних мислнлаца да се отргну из гвоздепих ланаца суровога државнога система и незгода живота. С друге стране, то је епоха развића руске свести, еноха страснога тражења идеала на земљи, примирења земље с пебом. У тражењу и остварнвању тога идеала троши се много снаге, мпого ума и срца, иадају небројепе жртве. И све то руски литературни гепије бележи у својнм делима. II Пушкин, и Бјељински н Гогољ дуго лутају подносећи „страсни милијон трзања“ од „светских нитања" и назирући кроз нејасну таму, кроз оловну маглу „установе ропетва“, свеглије доба. Пушкип очекује „зору слободе и парод ослобођенп но маху руке царскс“, и у том очекивању долази у страшно противуречје са великим задатцима, које је могао остварити његов дух. Бјељипски, као роб и свештеник часне мисли, ноштепе проповеди, умире нод иолицијским надзором, а Гогољ измучен, истрошен, не обновљен ни у Риму ни у Јерусалиму, пада и умире у религиозној суманутости. Но огањ страсти и мисли, који је горео у њиховим духовима прешао је на покољења, која не малаксавају у борби с људском пенравдом и злом. Г. Максимовић нодробно аналише то доба то доба заноса и рада нрвака и великана руских. Особито се задржава иа судбнпн Пушкинове поезије у доцпије време, када су друштвена иитања избила на поврппшу, а дуг ирема народу н отаџбини у исгини ностао нрвом заповешћу у моралном кодексу бољих елемената руског друштва. Тада и публика и писци окрсћу главу од Иушкина, беже тако рећи нз храма „звукова слатких и молитава“ и иду у народ, непресушни извор рада и енергије. „II за то су опи — вели г. Максимовић — често и најпотребнију количину уметничког елемента сурово и аскетски изгонили и потискивали из својих ироизвода.1 У том се правцу ишло по неки пут и сувише далско, долазпло се до оне високе тачке тепденциозности, сухога расуђивања, метаФИзичких спорова, са које су се по нашем мншљењу, и најкруинији таленти сурвавали у.бездан мистицизма, тихога и нсјаснога месијанства, пророштва, као што је то био случај код Гогоља и Достојевскога, Гаршина, 'Голстоја и рапо умрлога филозофн Бладимира Соловјева. Сви су они, познавши ужаспе стране живота, учеховност човечјс приприроде, вндећн немогућност да се нађе врховни идеал на зсмљп, иошли 1 Ј. МакспмовпН: Аптон Чехов, стр. 11.