Delo

КРИТИКА II БНБЛИОГРАфИЈА 261 да траже небесну правду, вишу нстину и ндеал у Богу и божијен царгвву. На -томе се луту к врховноме идеалу и свршава ироцес самооДрицања, кајања, порицања свега пређашњега свога рада, својих дела, Ј>ао производа несавршенога ума. Нушкин је у часовпма сете н мистицизма волео самога себе да пориче: „А шта ћемо ако је све тоТ^КЈЛшм ја написао само проза... проза... и впше ништа?“ Гогољ се у својој „Преписци с пријитељима* одриче од сво.јих најгенијалнијих дела; то исто доцније чини и Толстој. Мистицизам, тежња к месијанству, то је као што рекосмо, обични расплет душевне трагедије рускога писца. II сви они, готово, имају општу, заједничку судбу. Страшап удес над душама севернпх умних колоса, чпја психологија увек остаје необјашњена, можда због своје сувишне опшпрности и дубине. Способност јаке анализе и синтезе, болећивост савести, сувишна осетљивост — све су то те необичне особпне руских писаца који својим умним очима виде необичпу величину Бога у природи, и слабост човечијега ума у решавању Филозофско-религиозних проблема. Говорећп даље о иаду чисте уметности, о следбеницима Пушкипа: Тјутчеву, Фету, Полонском п гр. А. Толстоју, г. Максимовић се упушта у анализу идеја реалистпчких писаца, цртајући њихову борбу протнву друштвенпх зала, у којој су они понајвише страдали, лроводећп већи део свога живота у Петропавловској тврђави, и Сибнрским тамницама. Огорчена се борба води не само против покварености руског друштва, него и против „чисте уметности“, „науке страсти нежне.“ Позивима у борбу за слободу и правду заглушује се нежно брујање „звукова слатких и молитава“. * Упознавши пас укратко са главнијим моментима у историји литерарно-ФИЛосоФСких идеја.у Русијп до А. П. Чехова и објаснпвши нам, у колико је то било могуће у уводу, све богаство душе Чеховљевих претходника, г. Максимовић одређује тачно, с увереношћу савеснога испитача, земљиште на коме дпже своју студију о Чехову. Он се одмах потрудпо да нађе сигурну и тврду тачку гледишта са које ће свестрано посматрати Чехова кроз његова дела, одредитп му значај и заслужено место у историји човечанске мисли. На питање: да ли се Чехов јавља као истинит и искрен наследник књижевних традицнја својпх претходника, и у колпко је и докле је он остајао веран њима, г. Максимовић даје иозитиван од-