Delo

262 Д Е Л 0 говор. „Чехов је, у најстрожијем смислу те речи, говори оп, више но на пр. Гоичаров и Тургењев писад оне литерарне школе, коју су својим поетичким творевинама и критиком засновали Гогољ и Бјељипски, н која је тражила да уметничкп производ буде оргап етнччког и полигичког сазнања друштвеног (А. Чехов стр. 77). Огуда ми и налазимо у Чеховљевим делима „службу друштвепом сазнању и моралном иодизању рускога друштва, непрестано сгављање пред очи бољега идеалнијега живота, и стварање вере код читалаца да тај живот може и мора једном настати (А. Чехов стр. 19). У то неколико збијено изражених мисли г. Максимовић је дао врло верну и правилну оцену целокуиног рада Чеховљевог. Но г. Макспмовнћ се тим пе ограничава. У другом низу својих расуђивања он постепено ирати ток развића Чеховљева стваралачког духа, заустављајући се већином код оних производа, у којима је јаче и епергнчније изражен сав ум II срце нокојнога аутора. Имајући на уму истину: да велики писци, ма каквим талентима они владали, ма колико се уздизали над својом средином, ипак морају остати деца своје еиохе, свога времена, — г Максимовић живим и густим бојама, не лпшеним уметпичке комбпнацијс, карактерише епоху осамдесетих и деведесетих година ирошлога века у које пада почетак Чеховљева литературнога рада. — После оних великих наиора руске интелигенције за провођење у жнвот светлијих, човечнијих принципа, иосле еиохе 40-их, 50-их и 60-их година, када је свака година била обележена каквом било значајниЈОм иојавом у руској књнжевности, долазе суморне, мрачне, рођене осамдесете годпне које се родише у крви, нросутој на Балкану и у Азији. „Док су раније деценије говори г. Максимовић — нарочито чстрдесетс, шездесете и осамдесете године обележене необичном духовном свежином, енергијом, надом у бољу будућност и стварном личном делатношћу и бесирпмерним иожртвовањем појединаца за опште добро — осамдесете су године - доба духовне клонулости, скеитицизма, разочарења н одрицања од идеала ранијих времена (стр. 20). Г. Макснмовић даље објашњује слом идеализма руске интелигснцпје тога времсна, не улазећи у сувише дубоку апашзу узрока. Он износи хладно, објектнвио и беспристрасно општу слику те епохе, подвлачећи највише само онс моменте, које су ФОгограФисани код самога Чехова. Интелигентни с порушеним идеалима, потомци Нежданова, несређенога Руђина, жалосни авантурисги, јунаци са малим страстима, ниским жељама, многобројни унуци Обломова, унуке Карамазова, несавршени Наиолеони, Базарови. Све су то људи те епохе. II сви они личе један на другога. Они се