Delo

264 Д Е Л 0 залуталога пдеалиста. Но Чехов не страда сам. Његова цела отаџбина била је велики дом, где су сви у хаосу зла и добра страдали. Надсон и Чаршин, Корољенко и Потапенко, Фруг и Мински, Мељшин, пажљиво прате све, и муче се као и Чехов. Но ни у једном од њих ие беше толико осстљивости као код Чехова и Гаршина. Гаршин је дубока природа, са .јаком осетљивом савешћу, слабом нервном системом. Оба подлежу у првом периоду свога рада тешкој и и неизлечивоЈ бољци. Чехов се мучи и плаче кроз сузе над песрећном судбом свога покољења, које се због душсвне слабости и неснособности одриче нређагањих идеала и лишено сваке идеје... пе зна пп само куда ће. Поколење без воље и страсти, без всре и наде. Сва Русија изгледала је Чехову као каква огромна болница, где су пацијепти Иванови, Орловн, Рагини и легијон осталих умова педозрелих, неизлечивих болесника. Неограничени нростор од запада до крајњег истока — изгледао је као иоље, где су ископапе гробнице за — покољење Чеховљева доба. То је доба колебања између духовног и моралног живота и смрти. Чехов је баш тада познао п разумео свој задатак писца и грађанина. „.Таосећам, говори Чехов кроз уста Тригорина у „Галебу“, да ако сам ја писац, онда сам обавезан говорнти о народу, о његовим патњама, о његовој будућности, о науци, о нравима човечакским“. II тој евојој идеји, која се јавила као резултат дубоког и дугог нроматрања. Чсхов је остао веран до смрти. IIII Чехов је да би могао говорити о народу своме пошао у народ да га види п позна. Као плод тога изучавања јавила се — огромна галерија портрета, типова. За г. Максимовића јс овај период у животу Чехова најважнији. То је период потпуне зрелости, заокругљености и сређености у ногледима на свст н на друштвене појаве. Критичару је дата могућност да подвргне анализи ногледе свог писца на народ, на његову материјалну п духовну културу. II ту је Чехов веран следбеник својих нретходника, и не због тога што је он нски Фанатички подцењивач свега онога нгго је створсно иод кнутом спахије и чииовпика, но због тога — што је културно стање народа његова доба било готово нсто као и у 40-им годинама када су почели иисати Тургењев, Гончарев, Достојевски и Григорович. Није узалуд једанпут рекао Чехов, да руска интелигенција живи у 21., а руски народ у 17. веку“. II наравно у ногледу Чехова па духовну и материјалну културу Русије, пада у очи, као тамна линија у спек-