Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 2Сб тру одрнцање, отуђивање, исмевање некултурности, коју видп на сваком* корак^ у сувреданој му Русији. ‘Ни руска провинцијална варош, центар вечних спастака сићушних Људи, ни руске престонице, Вавилон дуооких страсти, ни руско селјЦ немају у Чеховљевим делима ничега примамљивога у себи. У ир&тоЕегкама „Страх“, иЖена“, „Чича Вањп“, „Случају из практике“, ,Мужицима“ и др. Чехов врло мрачно, огорчено, најтамнијим бојама црта руског мужика и нолукултурну варошку средину. С марљивошћу савеснога историка Чехов бележи све минусе и одвратне стране провпнцијалног живота, не штедећи никога. Сплетке, љуравне авантуре, картање, гурманство, неверство мужа и обмане жепе, пијанство, ласкање и опадање — клеветање, мржња и себичност — све је то нспунило живот руског паланчанипа. „Земља је наша богата, али реда у њој нема!“ вели се у једној песми гр. А. Толстоја. II Чехов види ту истину. Чиповник који узима мито још од времена Гогоља није се још наситио до Чехова. Банкар, који упропашћује штедњу многпх породица, началнипи станица, агенти, инжињери, који упроиашћују трговце, проФесори, који тргују са ђачким сведоџбама, све је то продукт некултурности, нереда, необразованости. Г. Макспмовић се овде задржава подуже, (стр. 35—42) затим прилазп нишљењу песникову о духовној култури савремене Руспје. П ту тај исти мрачни поглед, исти песимпзам, исти негативни односн, мржња према полутапству, неискрености, шарлатанству. „Сав духовни живот руске интелигенције пуст је, без идеала.“ Иред Чеховљевим очима пролазе читави редови људи без идеала склони к чулном животу, угађањима страстима без воље за рад, п песнику се чпнп да су све то људи скроз н скроз некултурни; људи који су, истина, одевени у јевропско одело, но у којима „Татарин још ври и кини“. Но, одричући тако 'сувремену материјалну и духовну културу своје отаџбине, видећи њихову лажну основу, Чехов, по налажењу г. Максимовића, не губп веру у човека, у његове моћи н у ону могућност бескрајног моралног усавршавања, које мора кад-тад наступити. Мрачни песимизам почиње се пред крај Чеховљева живота разведравати. II Чехов се, будући веран своме духу, обраћа к области пдеализма, коме без колебања, корача до своје преране смрти. Но он се у том ногледу, као што говори г. Максимовић, није још потпуно исказао. У драми „Три еестре“ Верњишин говори устима Чехова: да ће доћи нов, бољи, срећнији живот иа земљи, макар то