Delo

326 Д Е Л 0 дем имала више ово самртничко лице, кога се н сама илашпм, ето ме одмах вама. II ја, и ја немам на свету никога више до Ане, њу и вас, те бих хтела да дам свакоме од вас све што могу, а да не поробим другога. „Пружам вам своје очи, што су толико плакале, да их пољубнте. „Ана.“ Када је примио ово писмо које је објављивало опет одложени новратак, Оливија обузе жеља, луда жеља, да седне у кола и оде на станпцу, п седне у воз што иде у Ронсијер; затпм, кад помисли да ће се Г. де Ријероа сутра вратити, одбаци ту намеру и зажеле повратак мужевљи, с исто толико нестрнљења као да ће жена његова доћи. Никада није внше волео Ријероа као та двадесет и четирн часа очекивања. Када га виде да улази, он скочи к њему раширених руку, кличући: — Ах! драги пријатељу, срећан сам што вас видим! А и Ријероа је нзгледао врло задовољан, расположен нарочпто с тога што се вратио у Нариз, јер, од трп недеље, живот није текао весело у Нормандији. Њнх двојица седоше на једно канабе за двојицу, уједноме углу раднонице, под балдахин од источњачких ткашша, и, држећи се за руке, разнежена лица, стезали су их. — А графица, унита Бертен, како је она? — 0! не баш добро. Њу је то страшно дирнуло, веома ожалостило, и врло се лагапо оиоравља. Признајем, чак, да се брпнем мало због ње. — Па зашто оиа не долази? — Не знам ништа. Никако је нисам могао да нагнам да дође амо. — А шта радп по вас дан? — Боже мој, па плаче, мисли на матер. А то не ваља за њу. Болео бнх да се одлучи да промени ваздух, а и да промени место где се то догодило, ви ме разумете? — А Анета? — 0! она, развијени цвет. Оливнје се радосно осмехну. Па упнта још: — Да ли је јако жалосна?