Delo

ЈАКА КАО СМРТ 41 буда и 1лест плована, чисти н мирни као тице од порцелана, па мфуше једну младу женску која је седела на столици, на коленима јој лежи расклопљена књига, очи упрла преда се, а душа ^ој одлетела сновима. није мицала као да је начињена од воска. Ружна, кротка, одевена као скромна девојка која не сања да се коме допадне, можда нека васпитачица, утонула у Сан, занесена каквом реченпцом илп речју која јој је срце опчинила. Она је настављала, нема сумње, под навалом својих нада, догађај што је отпочео у књизи. Бертен се изненада заустави. — Лепо је то, рече, пустити се овако у бескрај. Прошли су је. Затим се окретоше и вратише, а она их не спази, толпко је свом пажњом својом пратила далеки лет своје мисли. Сликар упита Анету: — Је ли, мала! да л’ би ти било досадно да ми седиш за слику, један пут или два. — Не би, чак на против. — Осмотри добро ову девојку што се шета по царству снова. — Је л’ ону што седи? — Да. Ето тако! II ти ћеш сести на столицу, држаћеш на коленима расклопљену књигу, па ћеш се трудити да чинпш што и она. Је си кадгод сневала будна? — Па, јесам. — 0 чему? П он покуша да је исповеди о излетима у небесно плаветнило; али она не хтеде да одговара, избегавала је његова питања, посматрала пловане како се ближе лебу што им је бацала једна госпа, устезала се као да је додирнута нека веома осетљива ствар. Па, да би променила говор, исприча свој жнвот у Рансијеру, говорила је о својој баби, којој је свакп дан дуго читала на глас, и која је сад веома саморана и туробна. Сликар, слушајући је, осећао се весео као тица, весео како никада није био. Све што му је говорила, све те ситне, безначајне и ништавне ситнице из простога живота цурпчина заннмаху га и интересоваху. — Седнимо, рече он.