Delo

4(> Д Е Л 0 буде приморап да проведе ово вече сам самдит, као што је, у оеталом, многе вечери п провео. А на љегово питање: — „Је ли графица код куће?! слугин одговор: — „Јесте, господнне“ жнву му радост прпчинп. Он рече веселпм гласом: — „Ево ме оиет“ — појављујућп се на нрагу малога салопа у коме су обе женске раднле, под ружнчаетим заклоном двокраке лампе од енглескога метала, коју је држало високо н внтко постоље. Графица клпче: — Гле, то сте вн! Каква срећа! — Иа, да. Осећао сам се усамљен, па сам дошао. — То је лепо од вас! — Очекујете ли кога? — Не... можда... ја никада не знам. Сео је н презриво гледао снво илетпво од грубе вуне што су га оне живо плеле дугим, дрвеннм иглама. Он упита: — Шта вам је то? — Покрнвачи. — За снротнњу? — Па, разуме сс. — Ала су ружни. — Али су врло топли. — Може бнти, али су врло ружни, а нарочито у соби намештеној у стилу Луја XV, у којој је све прнјатно за око. Ако не на евоје снромахе, а оно бн требало да својпм пријатељима чшште мнлостн, мало елегантннје. — 0, Боже мој, људи! — рече она слежући раменима па то се сада свуда справља, ти покривачн. — Знам то ја добро, то н сувпше добро знам. Не може човек да оде кудгод у вече, а да не видн како се те гадне, суре крие вуку по најлепшој одећи, по најљупкијем намештају. Овога пролећа доброчпнство нма рђав укус. Графнца, да бп оценила нма ли он права, разастре нлетпво што је држала преко столнце свплом превучене која је стајала незаузета иоред ље, затим се немарно н она сложн с њнме: — Боме, јест, страшно је гадно. II наново се баци на посао. Обе ирнблнжепе главе, нагнуте под две сасвнм блиске светлостн, прнмале су на косе млаз ружичасте светлостн која се шнрпла по путн њиховпх лпца, по