Delo

ЈАКА КАО СМРТ 51 — Ама, збиља, што одлазите тако брзо? Останите још мало, још џије паноћ. они се вратнше заједно у мали салон. Иетом седоше: — ..Господе! што ме је она животиња љутила! велн он. зашто? — Узимао ми је нешто мало од вас. — 0! није много. — Могуће, али ми је био несносан. — Ви сте суревњиви? — Не значи да је човек суревњив кад му се ко учини на сметњи. II он опет седе у своју малу наслоњачу, и, сасвим уза њу, гладио је прстима тканину њене хаљине и причао јој о топломе даху што му је, тога дана, срце прожео. Онагаје слушала, изненађена, очарана, благо стави руку на његову седу косу и лагано је гладила, као из захвалности. — Како бих желео да живим уз вас! вели он. Једнако је мислио о починулом мужу, што јамачно спава у којој суседној соби, те он настави: — Једино брак може да споји два бића. А она проромори: — Јадни пријатељу! — пуна саучешћа према њему, а и према себи. Свој образ је наслонио на графичино колено и нежно је гледао, с негато мало сетном нежношћу, нешто мало боном. не тако ватреном као мало час, када су га од ње одвајали кћи, муж и Мизадије. А она смешећи се, гладећи једнако својим малим прстима главу Оливијеву, рече: — 0 Господе! ала сте оседели! II последње ваше црне власи ишчезоше. — Авај! Знам, то се брзо десило. Она се поплаши да га није растужила. — Е, па ви сте били проседи још врло млади. Од како вас знам, у вас је била коса боје гато је има со помешана с бибером. — Јесте, то је цела истина. Да би сасвим избрисала облак туге што је изазвала, она се наже и, пошто му је подигла главу двема рукама, обасу му 4*