Delo

ИЗ ЕНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АЛЏЕРНОН НАРЛС СВИНЕЕРН (СВРШЕТАК) Као што љубав у тој балади — Балади живота — музиком претвара и саме бедне стране живота страх и стпд и страст у нешто лепо и добро задахњујући их тајанственом хармонијом, тако у музици Свинбернове поезије реалне, конкретне ствари живота постају израз тајанственог света лепоте, оне постају украс декорација његова. Управо лепота се кроз њих појављује, слика оживљује метафора постаје реалност. Тежњу к томе пмао је, рекосмо, и Росети, он ју је први и осетио, он ју је открио. Свинберн је није открио, јер он како лепо каже Каснер, ништа не открива пошто је њему све откривено, јасно; али он ју је силно изразио. Ако у Росетија цветови између лиснатог грања изгледа да бију као срца људска, у Свинберна у том цвећу бпје срце оно исто срце које је и у нашим грудима, срце света, живота који пролази и тоне. Он види, осећа чулима својима тај свет, он осећа чулима и оно, рекли бп смо, што је изван наших чула. Ево само како описује Венеру у „Балади смрти“, која је као пандан балади живота: Ноћу стаде ми чело постеље Краљица Венера у велу са пругама златним п црним, С обе стране га је повукла са свим назад Са обрва где је уморна крв изгубила своје црвенпло, II са слепих очију исцрпених од скрлета п пуиих смрти. Њена вијугава коса имађаше талас морске воде II злато мора у себи.