Delo

54 Д Е Л 0 Очи јој беху као очп голубпце која болује. Сптпом прашппом од злата баше сва посута, А бнсер п скрлет п ћплибар јој по ногама. На њеном оделу од обојене сандаловипе Беху наслпканп свп тајнп путевп љубави II све скрпвепе стварп љубави У којпма се садржи драж као што грожђе садржп своје внно: Црвене усне девојака п црвепе ноге голубпца, II невесте што у невестпнској собп Узеше па се евоје одело благог стида; II уплакана лпца тужнпх љубавнпка Што се заносе као несвешћу у сан и буде се тужније Са врелпном усана и косом разбарушепом као пламен. Богиња Венера ииком се није јавила овако живо, ничијеочи пису њу, етеричну, небесну богињу сагледале овако земаљски, овако реално. II није она сишла као богиња која у узвишеној божанствености својој не осећа људске боље, које се не тичу људске сузе, него је и њу освојила смрт и њеие су очи болпе „као очи болесне голубице“. Оно што никада не само он него нико није видео Свинберн оппсује жнвље, него што и сам Росети описује оно што је видео. И нема те апстракције, нема те представе коју Свинберн не уме изразпти, чулно, конкретно. Разгледајте изближе његову величанствену химну Слободи (Мађег НптрћаИз). Слобода је мајка људска, она је дах ноздрва њиних срца им крв; она је на фрули свирач којн изводи громове, она обасјава палату векова са тучним вратима. Песник њен је, труба на њеним усиама, пуна даха њеног, он је галеб у бурп морској и т. д. Сва епитета до крајности конкретна. А сам предмет несме нема никакве реалне, конкретне садржине. Сем благог наговештаја на слободе француског и енглеског народа та Победилачка мајка нема за Свинберна никаквог конкретног облика. Није то убојна песма, ле одјек какве марсељезе, није нека паметпо-полптичка песма. Слобода је Свинберну с уметнпчког гледишта слично као музичару, једна велика, узвпшена, снажна апстракција, једна блага идеја, једна раскошна хармонија, која испуњава многе конкретне облике. У несми се се гомилају епитета, нренлнћу се безбројне слике као што се нреплићу акорди јачи и слабији, пунији п ужн, виши и нижи, тиши и бурнији — а све пошепи једним духом, духом очараним од те велике идеје. Само које сав задахнут идејом слободе може у конкретним облнцима реалног света, који за другог немају