Delo

113 ЕНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ о / тоне камен.“ У тим дубинама он је нашао љубави многу ако не са свим' нову, ал интензивнију црту, слободи мног снажан израз, мислЛ о свету многу изразиту реч. Прочитајте поред већ цитираних песама његову фраголету, Сафијске строфе; његову величанствену пантеистичку песму Херта, или поред Прозе])$и$нке баште Химну Прозерпини и биће вам без сумње јасно да овака пространа, богата снага осећања и идеја има у себи нечег титанског. „Фраголета“ је једна од Свинбернових еротских песама и као таква разликује се силно од оног, што се обично под еротском песмом разуме. Његова љубав није оно сентиментално осећање немачких лиричара, које је и у нашој поезији нашло толиког и скоро искључивог гајења; и иза којег се увек сакрива велика доза хипокризије, филистарства и лажи, покривених плачевно-побожним трањама извештачених „штимунга“. Његова је љубав — оно што она и јесте страст и мистерија, највећа символ двојства људске природе, која пати у својој вечној борби да то двојство измири у себи и ужива у оним малим часовима тога свога успеха. „Фраголета" почпње овим дубоким питањима: О љубавп! шта да се о тебп каже? Кћерп туге, зачета од радостп? Будућп слепа можеш ли да впдпш? Будућп без пола, јесп ли Девојче илп деран? У трећој строфи он дознва љубав, О мистеријознп цвете, 0 двострука ружо љубавп, Са лишћем што мами голубпце Са цупољака на дрвеће У љубави је пакао тако близу обећаног раја и као Отело који у најсрећнијем часу своје љубави чисто стрепи у слутњи неке далеке несреће, као наш Војислав који у песми „Петраршг упоређује љубав са лептиром небесних боја, које се губе чим га дирнеш руком, тако својим снажним језиком каже Свинберн: Не смем да је (ружу љубавп) пољубим да се моја усна Не упије чвршће него увучен уздах И сав слатки живот не пропадне II све слатко лишће као крв отпадне У смрт. Но баш то заједничко осећање сласти и бола, то двојство даје љубави чар и после незаситно страсних стнхова: