Delo

62 Д Е Л 0 Поред већ цитираних да наведемо од оних првих нз већ споменуте „Херте", у којој земља мати пупи својим вечннм духом сина свога човека, па на завршетку каже ове мелодијозне и као громовн снажне речи: Не, окриљеп чудима светскпм Миракулима покрпвеп. У оделу од нламеиа са штапом од грома Бог дрхти у небу п његовп анђелп пребледпше од ужаса божјег. Јер његов је сумрак дошао на њ, Ту је његов страх: Његовп дусп гледају па њ пемо, Оседелп од његова страха II његов час тек што ппје куцпуо, час последњп Његове вечите годпне. Мисао га је паправпла и руши га. Истнпа убпја и прашта Јер истина је једино жива, Она је једина цела II љубав са којом њу даје Јесте поларна звезда човеку, Човеку, који је пулс мога средишта, плод мога тела. семе моје душе. Једап род мојих груди, Једап зрак мога ока, Један цвет на впсипама, Којп се у пебо пење; 'Говек, једпак п један исти са мном, човек којп је начнњеп од мене. којн је Ја. После сјајнпх мелодија божанственога Шелија у Енглеза нпје било овакпх мелодијозипх, овако жарких химпи слободоумљу п пантеизму, који руши све у човечјем страху паправљене и страхом људским храњене ауторитете и оне на пебесном п оне на земаљским троновпма. Но ту се и најбоље види разлика нзмеђу Шелија п Свпнберна између којих је неколико лепих паралела повукао Каснер. Шелијев је нантеизам и његово слободоумље је идеалиско, у Свппберна је реалније, рекао бих конкретније. Шелијев се нантеизом одева у облак, изнад којега можда још седи на небесном трону неки умишљени бог. Свинберну је све земља и никаквог трона нзпад ње нема, сем у чо-