Delo

О РАСПУСТУ У вече, као обично, дошао ми је мој школски друг. Обојпца смо живели иа селу, неколико врста далеко један од другога, и виђали смо се готово свакога дана. Био је то лепушкаст нлав човек, чије су благе очи могле занети многу женску. Мене .је привлачила његова непоколебљива мирноћа и трезвеност. Тога дана ириметио сам да му нешто досађује; гледао је у земљу и грозничаво се ударао прутићем по ногама. Држао сам, да није згодно питати га за узрок очпгледне забуне, али он сам започе. - Знаш — рече — данас ми се десио један ,.глуп случај“. Зачудио сам се; било је просто немогућно, да се „глуп случај" могао десити човеку, који тако влада собом. Био је — продужи он — јутрос у селу пожар. Изгорела је кућица... - А ти си можда скочио у ватру?... прекинух га мало заједљивим тоном. Слегао је раменима и чиппло ми се, да се мало заруменио; у осталом, можда му је па лпце пала светлост сунца, које је залазило. Запалило се — продужи он — коноље на тавану код једпог сељака, а после неколнко минута и кров. Читао сам у тај мах неку занимљиву поделу Сејеву, али кад видех, како куља дим н пламен из пукотина на димњаку, обузе ме филистарска радозналост н унутнм се тамо. Људи су били на раду п ја сам затекао само неколико особа: две жене, које јадиковаху над несрећом, оргуљашеву жену, која је махала иконом