Delo

ЗАРАТУСТРА Високих гора уздрхтали врси, Суморни вечно, озбиљни и неми, С вама се моја плаха мис’о мрси II чудном небу и светлости стреми. Одавно ли ме жеља води чиста Да чујем светску тајну од искона, А на мени су ране к’о у Христа, Преда мном чудан жамор милиона. II ништа више. Моју чежњу жустру Зли удес прати једне жеље худе, •Ја видим само мога Заратустру Охоло гази кроз време и људе. 0, смело гази и охоло само Светлости даљној пут високог неба, Ми један наук за свој живот знамо: За боле људске смело умрет треба. Милосав Јелић