Delo

ВДСПИТАЧЕВЕ ЗДБЕДЕШКЕ САОШПТАВА ПХ П ПАМЕЊУЈЕ РОДИТЕЉПМА С Р Е Т Е Н 15 М у ц а в а ц — Добар ддан, Гопхођице! — Добар дан, Господине Живо!... Ај, како се безмерно осећао несрећним овај лепи младић, Жнва, што је но мало муцао! Он је та своја осећања крио од света; чннио се је да своје муцање и не сматра као ману — алп, душа му зна како мује било! Кад би га могли посматрати насамо, удубљена у посао, као што сам га ја посматрао, зацело вам не би могли не пасти у очи дубоки, тихи, крадомични уздаси, којн се чешће бесвесно отржу његовим грудима. У једној особптој прилнци, када бесмо мало више загрејани, открио ми је он, као присном пријатељу, свој дубоки, потајни .јад. Ццео бнх свет дао, да мхогу говорнтн сасвим ттечно! рекао ми је он тада. Уз ово његово откриће поверио мн је и развитак своје мане. Пз тога његова иричања, као и из онога што сам дознао о његовој муцавости од његових родитеља створио сам ја потпуну слику о постанку и развптку овога његова зла. 1»п и не слутите да се муцавцн не рађају с готовом маном, веН да она махом иостаје и развпја се поступно. А ипак је тако.