Delo

ИЗ ЗЕМЉЕ ПЛЛЧА 105 вријеме рата с Турцима кркачиле жене себн на леђима н људн око врата, бјежећи од Турака из Херцеговине у Црну Гору; па кад је и како је чувао неко преостало десетак кбзјачи по Крњој Јели у Грахову; како су се мучили по збјеговима н чељад хаметом умирала; како су жене нарицале за погибаоцима: како су се уз гусле пјевали бојеви и славили подвизи гласптијих јунака и војвода херцеговачких; и како се најзад умирило и пукао глас да долази некакав Шваба да управља мјесто Турчина у Босни и Хецеговини — и то само за три године, па потом да их преда у српске руке. Ходе мислима у оно доба кад су се вратили на своју поотојбину, и отац му с осталим херцеговачким ратннцима погнуо врат у рамена и предао се од себе горем алп јачем. Па како се покојник повукао на своје огорелиште, шћукао око себе браћу и фамилију, опљунуо дланове па за рало, косу и мотнку. Бог окрену нафаку као но ти из крваве земље, месом и костима нагнојене, — те и јадни народ по Херцеговини мало жпвну. Мал’ по мало па и Богдан Шкоро, Крстов ћаћа, запеузи мало мала; и након четири годнне по доласку ћесареваца његов дом изађе на глас као честнт, зенђил, мусафирски и богомили хоџак. Крсту нарочито застаде памет на оно мутно вријеме кад је поново плануо устанак у Херцеговини, ма не на Турке но с њима заједно на— Швабе. Сјети се како му је п покојни отац једне ноћи из једне мазгалеу дувзру извадио оружје н отишао некуда с некаквим до зуба наоружаним људима, и више се никад ни повратио није. Памти само како су му стрине и мајка плакале и нарицале, и како је он тада, као ђетићак од дванаест година, из тужбалица им разумио да му је бабо — погпнуо. Опомиње се т.ужни јунак мука и невоља по тада, сиротовања и потуцања по најму, свога развијања и ностепеног отнмања од сиромаштине. Благодарећи умјешности своје матере, помагању стрпчева и рођака и својој вредноћи, већ у осамнаестој години могао се нохвалити: да свог оца није покорио и да има своју вечеру. Сјети се свог првог познанства с Мујом, и чисто се застиђе кад се опомену да се првом што се с њим видио прво попсовао и покрчумао, па онда помнрио, па се почеШће почео сријетатп и забављати с њнм, па мал’ но мало све боље и боље стао јаранити један с другим док се нијесу и побратнмили. За највише му се сави мука на срце кад му паде на ум Стоја н све