Delo

110 Д Е Л 0 нестаде му бијелог свијета, а нешто га стеже под гушом као да му се опучи срце из груди и застаде и западе му у грло, хотећи напоље од муке и бола. — Алах ил Алах, ђе си?... Што не пушћаш муње и громове, па нас јали спржиш јали нас осветиш од овога пексијана, што му је мало што нам крв лоче но нам и хрз оцрни и оглиба — свака му се срећа црнила од сад до кихамета, дабог-да! Ђе си, Ђерђелез-Алија и Хаџи-Лојо, да још једаред поведемо крваво коло наоколо од Плоче до Фоче и од Карадага до Котара и равне Посавине, те да питамо овог бечког гибета и наказу: чије је царство, чије ли је бнло, чије ли ће бити!... дере се Мујо као бијесан. Срећа, што га Швабе не разумију. Крсто га тјеши, али како? Као пребјен сломљенога. — Пнаш ли шта ћемо ја и ти сад, побратиме?!.. сијну одједном Крсту као муња та мпсао кроз главу, и похита да јој ријечима обиљежп траг. — Чемер и јаде, побратиме! Зло и грдило — ето шта ћемо. Збори, шта мислиш!... пројеча Мујо, држећн се шакама за главу. — Дај руку да у’ватимо вјеру један с другијем а један нред другијем, да ћемо се, на првом мјеету ђе нам интопа, напитп швапске крви па ма то било и ћесареве. Наша глава море и царску зампјеннт', — а тако ћемо се барем поштено осветит’ за све. Вљеше нам је славно погинут" к"о Обилић су два побратима, па да нас гусле спомену и да бар свијет чује и сазна за наше јаде п зулуме, но прожпвјет’ Матусалова внјека у јаду а о јаду к’о суженпце — наговараше га Крсто. — Ево ти руке, побратиме! И ко не стио, џанум, рђом кап’о док му је кољена, и ш њим се, бива, вас дуњалук уклињ’о к’о нн с каквијем чо’јеком!... прихвати Мујо. — Аферим, побро! Но како мислиш: како ћемо н ђе н на кога ћемо почет’ ?... — Валај, ја бих најволио одапет’ на ћесара. Кад бпднемо, бр’те, неђе заједно на стражи у двору, а, ако не могосмо ни тако, онда ђе га првом сретемо. Нека зна свијет, да је свјесна гора Романија да јој нема Старине Новака и Ђерђелез-Алије; да је нишан пушке задртога Херцеговца и осветљивог Бошњака не Биоград, пе Цетпње, не Софија, не Стамбол, не Скадар, но — Беч; и да ниј’ нстина, к’о што он тврди пред Јевропом, да