Delo

112 Д Е Л 0 а нарочито Швабе и Пемци, нијесу могли издржати; у по иута су падали од труда и тегобе; било је и да и по који Босанац и Херцеговац изнемогне, нарочито ако је који награбусио ђе у Бечу те заболешљивио, — алн ређе. Сами је цар са главним генерал-штабом присуствовао маневрима. Заузео је био мјесто на једном вису, који је доминирао цијелом околином; и одатле посматрао кроз дурбин ток борбе. Војска је трчала мимо њ, гужвала се, бјежала, гонила, пуцала из ћор-фишека, отимала се, јурила тамо-амо; топови грмјели; пушке праскале — као да је прави бој или као да се земља пролама а камење џомбосава у њене пукотине. Поред све пажње, пребирачине и преметачине пред полазак на маневре, Мујо је ипак некако уснио те на једном незгодном и одвише скровитом мјесту сакрио и задржао један патрон са зрном, најозбиљније га намијенивши свом завјетовном нишану. Крсто пак није био те среће, али се зато тврдо ријешио да се, ако му испане згода, како буди било одужи својој србастој савјести. У ћерању с нротивницима, босанска регимента најури поред оног мјеста одакле је ћесар на коњу посматрао ратиште и операције. С громким узвицима и ропским поздравима пролазиле су роте и батаљони поред свога врховног команданта, па се, на његове очи, још више жестиле, савлађивале умор и природне тегобе, и храбрије и одушевљеније се пуштале у борбу. Он их је пак с јасним изразима задовољства на старачком лицу отпоздрављао р.уком, час-по мрмљајући: — Браво, Босњаки,... браво!... На једном се око самога цара направи гунгула, конрцање, отимање, и распали се борба између једне босанске и једне маџарске чете да дође и до кундака. И поред свега царева опомињања и посредовања његових доглавника и виших официра, хрвање се настави и разжести, да се цар ријешп узјахатн на коња н одатлс се уклонити. Таман закрочио једном ногом на узенђију, док се испред његова јајећака разлепуши једна војничка кабаннца — баш као каква рањена орлушина с огромннм крилима. Коњ се блану, фркну на ноздрве, оте се сеизима и одскочи у страну. Цару западе нога у узенђију и, како му хат одскочи, тако се он објеси низа њ и удари челом, носом и грудима о ледину. Коњ га стаде вући, и, да брже-боље не притрчаше официри те му га ухватише за вођице а њега подигоше