Delo

ПЗ ЗЕМЉЕ ПЈ1АЧА 113 и курталисаше, ту бн заглавно да пас пасу ирпповпједа. Једап мајор таман успио да ухвати цара пспод пазуха н поведе га до једног камена да сједне, док га нешто лупи носред чела, он се заљуља и крлијештн о тле, а мозак му, помнјешан са крвљу, куљну, нросу се по камењу и иоштрца цара по прсима и знамењу на њима. — Атентат на цара... ГСомандујте обуставу ватре и борбе!... развпка се министар војнн на начелнике појединих одјелења. Ови, збиља, и похиташе те то иаредише млађнма, а млађи онет млађима, и тако редом. Трубе зацпкташе, — али, док та наредба од уста до уста и од трубе до трубе доприје ђе треба, дотле је н Крсто, корпстећи се општом забуном и пометњом, уснно да дочепа своју кабаницу п намјеети је као што треба, и Мујо да испалн још даће и десет ћор-фишека те да му ццјев од репетирке поново почади. II поред најстрожијег испитивања и исљеђивања, не мога се пронаћи ни ко би тај шго преплашп царева коња ни ко уби мајора умјесто цара. Знало се да је то бесумње дјело босанске руке и освете, а пошто није ни цару интереспрало да о том пукне глас по свијету нити да се тим примјером понова саблазни који занесењак у војсцп, то заповиједи да се истрага обустави и прекине. Само су крњорогн мјесец, који не умије говоритп нн шпијунпрати, и тиролскн повјетарац-ноћник, чији опет немушти шапат људи не разумију, чули једне ноћи, како Крсто н Мујо шапућу у осами на стражи у једној дубрави: — Ама, тужни, худе ли смо среће! II јамогу, и коњ море, ама не да Бог!... уздахну Крсто. — Бог не, али посмгурно га шехнтани чувају мпмо људе за неко грдило мимо свијет. Он мора, бива, да испашта своје гргћове и ђунах за свога живота кад-тад. II вјеруј Богу, тај ти рођко неће црћ’ док још много јада не почини. Ама, џан.ум, божија је завршна!... мудроваше Мујо. — Ја н јбпе вељу, иобро: не малакшимо! Наприје', па ђе издере!... — Тако, тако — никако друкчије! II побратими чврсто стискоше руке један другоме ту на пеиељавој мјесечини на тиролској громади — далеко од кућа и свог завичаја на тридесет конака. Дело, књ. 40 8